И после Тита опет о Титу

Онај ко је смислио слоган „И после Тита – Тито” био је такав маркетиншки геније да га на некаквом регионалном семинару где се окупљају слични спин доктори, пропагандисти или муљатори треба одликовати, уз највише почасти. Како се махом такви семинари или кружоци одвијају на Јадрану, мора да су Бриони близу, то је још један доказ да је тај појединац био пророк, па макар из нехата. Ако је жив, што је мање вероватно, треба му се поклонити. Ако је покојни, онда га треба посмртно уврстити у кућу славних, као гуруа легендарних смицалица.

Незнани јунак политичког маркетинга, ако смо већ зашли у фикцијски трилер, свакако није био свестан да је својим слоганом не само поставио платформу за десетогодишњи опстанак дезоријентисаних партијских републичких руководстава и савезних органа већ је та некрофилска реченица продужила живот мистериозног Јосипа Броза на вјек вјеков. Тако је створен утисак да он, као дух у кичастој маршалској униформи главнокомандујућег копнених, поморских и ваздушних снага, влада нашим судбинама и са онога света. Доживотни председник СФРЈ постао је бесмртни шеф државе, чија сенка лебди и над оним црвеним мангупима који су пресвукли идеологије, шињеле и комплетни дизајн, претварајући се у националисте, демократе, монархисте, тајкуне или кримосе по свим федералним јединицама распарчане земље, до оних ретких, махом губитника, који се нису снашли у таквом експресном, контрареволуционарном ребрендирању. Остали су презрени на свету, али још увек носталгично затрескани у њега и његове илузије.

Чим је Александар Шапић, челник привременог органа града Београда предложио да се Тито пресели у Кумровец, одакле је и дошао, а да Кућа цвећа постане место где ће почивати српски великани, као део музеја српске историје, проглашена је „црвена узбуна”. Како у Србији, тако и бившој Југи, на чијим су се локацијама, поготово у Хрватској и у Сарајеву, појавили разни колоритни ликови који су изразили жељу да преузму Титове посмртне остатке. Међу њима је и неки хрватски бизнисмен и општински начелник Кумровца, где је, према јавним историјским изворима, рођен Јосип Броз.

Како Београду следе избори, Шапићева комунално-ревизионистичка идеја разуме се као део предизборне кампање. Али духови су се опет појавили, спавачи су се пробудили, носталгија је покренута, некадашњи унутрашњи непријатељи и реакционари су осокољени, грађанисти, махом пореклом из Титових јасли, огорчени су, што само потврђује да Тито и 44 године после своје природне смрти никада није био живахнији.

Још је Воја Шешељ почетком деведесетих схватио сав маркетиншки потенцијал бренда Тито, па је тумарао Београдом с коцем на леђима, мада бих Воји овде придодао и реденике белог лука око рамена, како бих представио вештину овог политичког генија који је смислио савршен план како би се уселио у парламент Србије, тако што ће коначно уцмекати најмоћнијег антисрпског вампира! Хтео је Воја да изврши диверзантски четнички упад у Кућу цвећа и симболично коцем прободе маршала, као први српски истеривач ђавола са шубаром и кокардом на глави.

Тада је Кућу цвећа чувао млади официр ЈНА Веселин Шљиванчанин, са задатком да пуца у Шешеља из пиштоља, ако којим случајем некадашњи бриљантни титоиста, преименован у четничког војводу, оскрнави свето место комуниста. Воја није укокао вампира, али је његов препад на мртвог Тита одушевио четничку пробуђену старост и стасалу младост, Веселин није пуцао, а Тито је остао тамо где почива и данас.

Ко је био заиста највећи син наших народа и народности? Један од највећих српских историчара ми каже да није имао личну карту ни пасош, али се понашао као да је поседовао све потребне папире овог света, од Христа наовамо. Боље је говорио руски и немачки од српског и хрватског, о њему још влада фама да ли је он Јосип Броз из Кумровца или неки други, а можда и трећи човек, о њему нема докумената у доступним светским архивама великих сила или се држе у неком од тајних трезора. Али оно што јесте извесно је то да је овај револвераш Коминтерне предводио Народноослободилачку војску Југославије, да је имао неприкосновени углед у свету као командант једне од сила победница у Другом светском рату, да је потом фараонски владао црвеном Југославијом, одвајајући се од Стаљина и гравитирајући између капиталистичког запада и Варшавског пакта, стварајући модел меког социјализма и покрет несврстаности.

Легенда каже да су истину о њему знали Добрица Ћосић и Александар Лека Ранковић, али да им њихова логична жеља за преживљавањем није дала да је никада до краја испричају, док су још два човека знала да ли је заиста Тито покопан тамо где сви мисле да јесте. Ту истину су у гробове однели некадашњи шеф југословенске тајне полиције Стане Доланц и комунистички руководилац са Косова Фадиљ Хоџа.

Али стварајући сопствени култ личности, заснован на елиминисању политичких противника и масовним стрељањима првих послератних година, Тито је на окупу држао шест народа и три религије, формирајући напредну социјалистичку класу радника, сељака и поштене интелигенције, развијајући истовремено самоуправни социјализам чије благодети још увек осећамо.

Многи ће с правом рећи да је његова Југославија била улазак у гробницу српског народа, стварањем две покрајине, али ће његови браниоци рећи како су у његовом црвеном и помпезном краљевству сви Срби живели у једној држави.

Несумњиви мађионичар светске политике, с окрвављеним рукама и окружен светским гламуром, заправо је био један од највећих извођача радова савршено маркетиншки упаковане комунистичке естетике. Нема ли, уосталом, Че Гевара и даље статус глобалне поп иконе?

Заводљивост њихових маркетиншких слогана, мелодичност партизанских песама и корачница поседовале су такву енергију и музикалност да можемо говорити о својеврсном маркетиншком савршенству тоталитарних режима. Уосталом, Пабло Пикасо је нацртао рекламни плакат за партизански спектакл „Битка на Неретви”. Када је сниман филм „Сутјеска”, за улогу Тита ангажован је Ричард Бартон. Узгред, обојица су обожавали виски и жене.

Његова сахрана била је можда највећи планетарни догађај таквог типа. Незнанца који, једино је извесно, није био Србин, највише су за живота обожавали управо Срби. Ако је Титова жеља била да буде сахрањен у Београду, зашто да га пресељавамо тамо где је ретко одлазио, а било је његово родно место или тамо где га прижељкују, попут Сарајева, где није желео да почива.

Човек без иједне написане књиге, које су штампане у милионским тиражима, као сабрана дела његових реферата које су други писали, комуниста чији су прсти далеко вештије баратали са клавирским диркама него са стругом, вођа антифашистичког покрета кога су краљевски дочекивали Винстон Черчил, Ричард Никсон, Џон Кенеди, Леонид Брежњев и лидери арапског и афричког света само је симбол парчета наше историје и наших живота.

После Тита остали смо ми, али и даље не знамо шта ћемо с њим! Зато је ово прича о нама, који га одржавамо бесмртним. И после Тита – ми опет о Титу! Нема шта, заиста је створио омладину која не треба да брине за своју и његову будућност!