I posle Tita opet o Titu

Onaj ko je smislio slogan „I posle Tita – Tito” bio je takav marketinški genije da ga na nekakvom regionalnom seminaru gde se okupljaju slični spin doktori, propagandisti ili muljatori treba odlikovati, uz najviše počasti. Kako se mahom takvi seminari ili kružoci odvijaju na Jadranu, mora da su Brioni blizu, to je još jedan dokaz da je taj pojedinac bio prorok, pa makar iz nehata. Ako je živ, što je manje verovatno, treba mu se pokloniti. Ako je pokojni, onda ga treba posmrtno uvrstiti u kuću slavnih, kao gurua legendarnih smicalica.

Neznani junak političkog marketinga, ako smo već zašli u fikcijski triler, svakako nije bio svestan da je svojim sloganom ne samo postavio platformu za desetogodišnji opstanak dezorijentisanih partijskih republičkih rukovodstava i saveznih organa već je ta nekrofilska rečenica produžila život misterioznog Josipa Broza na vjek vjekov. Tako je stvoren utisak da on, kao duh u kičastoj maršalskoj uniformi glavnokomandujućeg kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga, vlada našim sudbinama i sa onoga sveta. Doživotni predsednik SFRJ postao je besmrtni šef države, čija senka lebdi i nad onim crvenim mangupima koji su presvukli ideologije, šinjele i kompletni dizajn, pretvarajući se u nacionaliste, demokrate, monarhiste, tajkune ili krimose po svim federalnim jedinicama rasparčane zemlje, do onih retkih, mahom gubitnika, koji se nisu snašli u takvom ekspresnom, kontrarevolucionarnom rebrendiranju. Ostali su prezreni na svetu, ali još uvek nostalgično zatreskani u njega i njegove iluzije.

Čim je Aleksandar Šapić, čelnik privremenog organa grada Beograda predložio da se Tito preseli u Kumrovec, odakle je i došao, a da Kuća cveća postane mesto gde će počivati srpski velikani, kao deo muzeja srpske istorije, proglašena je „crvena uzbuna”. Kako u Srbiji, tako i bivšoj Jugi, na čijim su se lokacijama, pogotovo u Hrvatskoj i u Sarajevu, pojavili razni koloritni likovi koji su izrazili želju da preuzmu Titove posmrtne ostatke. Među njima je i neki hrvatski biznismen i opštinski načelnik Kumrovca, gde je, prema javnim istorijskim izvorima, rođen Josip Broz.

Kako Beogradu slede izbori, Šapićeva komunalno-revizionistička ideja razume se kao deo predizborne kampanje. Ali duhovi su se opet pojavili, spavači su se probudili, nostalgija je pokrenuta, nekadašnji unutrašnji neprijatelji i reakcionari su osokoljeni, građanisti, mahom poreklom iz Titovih jasli, ogorčeni su, što samo potvrđuje da Tito i 44 godine posle svoje prirodne smrti nikada nije bio živahniji.

Još je Voja Šešelj početkom devedesetih shvatio sav marketinški potencijal brenda Tito, pa je tumarao Beogradom s kocem na leđima, mada bih Voji ovde pridodao i redenike belog luka oko ramena, kako bih predstavio veštinu ovog političkog genija koji je smislio savršen plan kako bi se uselio u parlament Srbije, tako što će konačno ucmekati najmoćnijeg antisrpskog vampira! Hteo je Voja da izvrši diverzantski četnički upad u Kuću cveća i simbolično kocem probode maršala, kao prvi srpski isterivač đavola sa šubarom i kokardom na glavi.

Tada je Kuću cveća čuvao mladi oficir JNA Veselin Šljivančanin, sa zadatkom da puca u Šešelja iz pištolja, ako kojim slučajem nekadašnji briljantni titoista, preimenovan u četničkog vojvodu, oskrnavi sveto mesto komunista. Voja nije ukokao vampira, ali je njegov prepad na mrtvog Tita oduševio četničku probuđenu starost i stasalu mladost, Veselin nije pucao, a Tito je ostao tamo gde počiva i danas.

Ko je bio zaista najveći sin naših naroda i narodnosti? Jedan od najvećih srpskih istoričara mi kaže da nije imao ličnu kartu ni pasoš, ali se ponašao kao da je posedovao sve potrebne papire ovog sveta, od Hrista naovamo. Bolje je govorio ruski i nemački od srpskog i hrvatskog, o njemu još vlada fama da li je on Josip Broz iz Kumrovca ili neki drugi, a možda i treći čovek, o njemu nema dokumenata u dostupnim svetskim arhivama velikih sila ili se drže u nekom od tajnih trezora. Ali ono što jeste izvesno je to da je ovaj revolveraš Kominterne predvodio Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije, da je imao neprikosnoveni ugled u svetu kao komandant jedne od sila pobednica u Drugom svetskom ratu, da je potom faraonski vladao crvenom Jugoslavijom, odvajajući se od Staljina i gravitirajući između kapitalističkog zapada i Varšavskog pakta, stvarajući model mekog socijalizma i pokret nesvrstanosti.

Legenda kaže da su istinu o njemu znali Dobrica Ćosić i Aleksandar Leka Ranković, ali da im njihova logična želja za preživljavanjem nije dala da je nikada do kraja ispričaju, dok su još dva čoveka znala da li je zaista Tito pokopan tamo gde svi misle da jeste. Tu istinu su u grobove odneli nekadašnji šef jugoslovenske tajne policije Stane Dolanc i komunistički rukovodilac sa Kosova Fadilj Hodža.

Ali stvarajući sopstveni kult ličnosti, zasnovan na eliminisanju političkih protivnika i masovnim streljanjima prvih posleratnih godina, Tito je na okupu držao šest naroda i tri religije, formirajući naprednu socijalističku klasu radnika, seljaka i poštene inteligencije, razvijajući istovremeno samoupravni socijalizam čije blagodeti još uvek osećamo.

Mnogi će s pravom reći da je njegova Jugoslavija bila ulazak u grobnicu srpskog naroda, stvaranjem dve pokrajine, ali će njegovi branioci reći kako su u njegovom crvenom i pompeznom kraljevstvu svi Srbi živeli u jednoj državi.

Nesumnjivi mađioničar svetske politike, s okrvavljenim rukama i okružen svetskim glamurom, zapravo je bio jedan od najvećih izvođača radova savršeno marketinški upakovane komunističke estetike. Nema li, uostalom, Če Gevara i dalje status globalne pop ikone?

Zavodljivost njihovih marketinških slogana, melodičnost partizanskih pesama i koračnica posedovale su takvu energiju i muzikalnost da možemo govoriti o svojevrsnom marketinškom savršenstvu totalitarnih režima. Uostalom, Pablo Pikaso je nacrtao reklamni plakat za partizanski spektakl „Bitka na Neretvi”. Kada je sniman film „Sutjeska”, za ulogu Tita angažovan je Ričard Barton. Uzgred, obojica su obožavali viski i žene.

Njegova sahrana bila je možda najveći planetarni događaj takvog tipa. Neznanca koji, jedino je izvesno, nije bio Srbin, najviše su za života obožavali upravo Srbi. Ako je Titova želja bila da bude sahranjen u Beogradu, zašto da ga preseljavamo tamo gde je retko odlazio, a bilo je njegovo rodno mesto ili tamo gde ga priželjkuju, poput Sarajeva, gde nije želeo da počiva.

Čovek bez ijedne napisane knjige, koje su štampane u milionskim tiražima, kao sabrana dela njegovih referata koje su drugi pisali, komunista čiji su prsti daleko veštije baratali sa klavirskim dirkama nego sa strugom, vođa antifašističkog pokreta koga su kraljevski dočekivali Vinston Čerčil, Ričard Nikson, Džon Kenedi, Leonid Brežnjev i lideri arapskog i afričkog sveta samo je simbol parčeta naše istorije i naših života.

Posle Tita ostali smo mi, ali i dalje ne znamo šta ćemo s njim! Zato je ovo priča o nama, koji ga održavamo besmrtnim. I posle Tita – mi opet o Titu! Nema šta, zaista je stvorio omladinu koja ne treba da brine za svoju i njegovu budućnost!