„Зорке” нема – има „зоркаша”

Суботица – Радити у „Зорци” било је као да си члан породице. Ујутру када видим дим из фабрике, знао сам да иде производња и био сам срећан. Цео радни век сам провео у фабрици, 40 година и осам месеци. Радио сам на одржавању, овако Антал Фодор, данас пензионер хемијске индустрије „Зорка” сумира свој радни век. Његов читав живот одвијао се у радијусу око „Зорке”, рођен је на 150 метара од фабрике, и данас ту живи, као дечак је желео да ради у овом некадашњем хемијском гиганту и док је зарађивао за себе и породицу био је поносан што ради у „Зорци”. Новинарима сада прича како је некада за добијање кредита било довољно да радиш у „Зорци” – нису били потребни ни жиранти ни обезбеђење. У фабрици се водило рачуна да се погони у континуитету одржавају, да производња тече несметано, да се запошљавају млади.

Анталова сећања и емоције деле многи „Зоркаши”, који су се 15. априла окупили на улазу у некадашњу фабрику „Зорка” како би обележили 120 година од њеног оснивања. Уместо фабрике, сада је ту неуређени простор, док је већина фабричких објеката срушена. „Неколико њих ме је питало зашто се овде састајемо када ’Зорке’ више нема. Има је у нашим срцима и мислима”, каже Миклош Олајош Нађ, који се у име бивших радника „Зорке” и удружења грађана „Солидарност” обратио окупљенима, међу којима је било неколико десетина „зоркаша” и додао да су управо они чинили некадашњу фабрику.

„За мене је овај дан веома тежак, када дођем овде и видим да је фабрика, један од највећих хемијских погона у овом делу Европе сада закоровљен плац. Од некадашње ливаде, после 120 година поново смо на ливади и то је ружна историја наше државе. За нас бивше ’зоркаше’ то прати тешке емоције. У овој фабрици били су тешки услови рада, али су увек постојали топли међуљудски односи, није било важно ко је ко, већ шта уме да ради. Данас сам предузетник и сва знања која црпим из ове фабрике покушавам да пренесем у своју”, каже Радован Мијатовић, који је у „Зорци” радио у производњи вештачких ђубрива.

Фабрика „Зорка” основана је као фабрика „Клотилд” 1904. године као испостава, ћерка фирма будимпештанске фабрике и била је једина фабрика тешке хемијске индустрије у Војводини. Две године касније овде је почео са радом погон за производњу сумпорне киселине као једини такав у југоисточној Европи. Миклош Олајош Нађ подсетио је на прошлост фабрике, показујући руком на делове празног простора и именујући погоне који су некада овде постојали. „Ми смо градили фабрику у Шапцу, фабрике „Славица” и „Азотара” у Суботици, помагали изградњу других фабрика у Суботици, изградили одмаралиште на Крку, помагали изградњу лука у Копру и у Шибенику. „’Зорка’ је некада била мотор развоја”, подсетио је Милош Олајош Нађ. У фабрици је тада радило близу две хиљаде људи, а са производних трака излазило је пола милиона тона ђубрива.

Деведесетих година су настали проблеми у производњи, а приватизацијом су продубљени, фабрика је престала са радом, 2006. године њена имовина је распродата или срушена. Након тога, град је откупио део земљишта као део пореског дуга бившег власника, али се на том простору ништа не дешава.

Фабрика „Зорка” почела је да ради у време када је, како литература сведочи, минимално коришћено вештачко ђубриво. Данас када је пољопривреда зависна од вештачког ђубрива, Србија више нема произвођача и то је оно што не могу да разумеју бивши „зоркаши”.