Укинути мораторијум на градњу нуклеарки

Ових дана, на моје велико задовољство, а после састанка у Бриселу, председник Србије је најавио укључење Србије у нуклеарне технологије, о чему сам преко 30 година говорио и писао кроз разне медије, увек уз одобравање мојих сада већ малобројних колега, нуклеараца, али уз подсећање да је и даље на снази мораторијум на градњу нуклеарних електрана, донесен 1989, три године после акцидента у Чернобиљу.

Распадом Југославије, наши суседи Словенија и Хрватска укинули су тај потпуно непотребан и штетан закон и наставили своје нуклеарне програме и нису далеко од реализације изградње нове нуклеарке.

Зашто је био штетан овај закон? Зато што се у Србији преко 30 година, на техничким факултетима, не изучавају озбиљно нуклеарне технологије! Нешто скромно и информативно на Машинском и Електротехничком факултету и хвала им. А и зашто би млади инжењери учили нешто што не могу да примене у својој земљи.

Треба истаћи да нуклеарне технологије не подразумевају само градњу електрана, већ се подразумева да се технологије заштите од зрачења користе у медицини, индустрији, пољопривреди... Србија нема генерације инжењера који ће се ухватити укоштац са нуклеарним проблемима који могу доћи из суседних земаља, јер ваља знати да у кругу од 500 км од наше границе постоји 18 нуклеарки које активно раде. Као пример може се навести да би рецимо због квара на нуклеарки у Бугарској, ветар донео за пар сати радионуклиде до Београда! И сада се намеће питање ко ће моћи аргументовано и стручно да каже како треба поступити у таквим тренуцима акцидента који се није догодио у Србији! Има још безброј примера.

Поново напомињем да годинама износим чињенице да класичних енергената, угља, нафте, гаса неће бити кроз 250 до 300 година, треба знати да нису ни све земље у свету подједнако богате овим енергентима. На хидроенергију се могу ослонити само земље са погодним снажним и регулисаним рекама. Остају обновљиви извори енергије. Али то ни изблиза неће бити довољно за производњу електричне струје у односу на светске потребе. Напомињем да је у наредних 30 година само Кини потребно пет пута више енергије него свим осталим земљама заједно!

Шта то значи? Значи да ће земље које се ослоне на нуклеарну енергију, преживети и кроз 300 година, а сви остали ће се вратити у ледено доба! Познато је да Француска која сад има са својих шездесетак нуклеарки има од њих скоро 80 одсто струје, да Сједињене Државе, Русија, Кина, Кореја, Индија уопште не размишљају о томе да ли ће да граде нове нуклеарке. И оне ће преживети тоталну енергетску кризу кроз 300 година.

Шта да уради Србија?

Треба бити реалан. Нуклеарна енергија је доказано најчистија и најсигурнија технологија. Јесте скупа али далеко безбеднија и чистија од термоенергије, далеко сигурнија од хидроенергије! Морам да наведем и познату чињеницу да су нуклеарке својим радом биле узрок много мањег броја жртава него сви други извори енергије. Подсетимо се само страшних катастрофа – рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963), када је тренутно настрадало укупно у све три хидроелектране преко 20.000 људи. Поређења ради, нуклеарка снаге 1.000 мегавата потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара радиоактивног отпада, док термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља (који се може и паметније искористити, а не сагорети) и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела. Све више се говори о коначној забрани рада термоелектрана због загађења и глобалног загревања планете.

Алтернативне обновљиве енергије ни случајно не могу да замене потребе човечанства, тако да ће кроз 300 година преживети само оне земље које су оријентисане у нуклеарном смеру. Уранијума има за наредних 300 до 500 година, а после тога ће торијум, као гориво, бити замена за далеку будућност.

Када знамо да цена нуклеарне електране од око 1.000 мегавата кошта између 9 и 11 милијарди долара, то је јасно да Србија није у могућности да се сама упусти у такав подухват. Али спомињу се кредити и други аранжмани о којима сам такође писао.

– Могуће је да се на неки начин стручно ангажујемо на новим нуклеаркама у суседству (Мађарска, Румунија, Бугарска), одрадимо макар и пет одсто посла и кроз догледно време остваримо из тих земаља пет одсто струје, мало ли је!

– Да кренемо у размишљање о модуларним реакторима, који ће бити врло актуелни у скоријој будућност, који мање коштају али могу да се инсталирају у комплету на предвиђеној локацији. Давали би око 300 мегавата струје сваки и додавали би се у систему према могућности Србије.

– Да градимо сопствену нуклеарку, али уз какву финансијску помоћ, и без сопствених нуклеарних стручњака. То је немогућа мисија.

Али Србија има десетак нуклеарних стручњака који су у зрелим годинама. Они могу да помогну.

Предлажем да се под хитно формирају докторске студије, за најмање 100 студената, али са 95 одсто предавача из Француске, САД, Русије... Нека то буде финансијски поклон Француске ако су то обећали. Од тих 100 докторанада, нек 30 одсто наставе бар две или три године специјализације у Француској, САД, Русији, уз обећање да ће сигурно добити посао у Србији у струци. Наравно идуће године поново исти циклус, 100 студената нове генерације... Тако морамо урадити ако желимо да имамо какав такав стручни кадар у нуклеарној технологији у будућности. Цео циклус озбиљне обуке трајаће 5-6 година, што је сасвим реално.

Присећам се да су моје колеге из Словеније и Хрватске, сви провели 3-4 године на нуклеарним погонима у иностранству, пре него је стартовали НЕ Кршко, при чему су на руководећим местима били стручњаци Вестингхауса. Тако се ради, упорно, систематски, полако учи од искуснијих, све док се вишегодишњим радом не стекне самопоуздање за сопствене нуклеарне стручњаке.

 Свако од нас који је на неки начин везан за нуклеарне технологије, треба да пружи свој допринос у овом веома важном тренутку за Србију, тако да и моје размишљање следи из искуства после више од 40 година, рада у институту у Винчи. Моји истомишљеници који годинама подржавају нуклеарне електране, указују да и о тој врсти енергије Србија мора да размишља, јер је као и у сваком послу потребно имати резервну варијанту.

Мишљења сам да је укидање мораторијума којим се забрањује изградња нуклеарне електране у Србији прва мера коју би наша влада требало да учини без обзира на каснију одлуку хоће ли или неће градити сопствену нуклеарку или имати неки други нуклеарни програм.

Тренутно, енергија из близу 450 нуклеарних електрана учествује у светској производњи електричне енергије са 14 одсто,, а Европска унија планира да из својих капацитета произведе трећину потребне енергије. Најбољи пример је Француска. Додајем да Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Румунија, Бугарска, интензивно раде на градњи нуклеарки.

Познато је да се у свету гради или је већ наручено око 40 нових нуклеарних електрана и да је нуклеарноенергетски програм у експанзији.

Ако се све то зна, можемо закључити који програм треба да изабере Србија или бар да размишља о њему.

Знам да ће јавно мњење бити против, и треба свима пружити све реалне информације. Али размислимо кад се мора бирати између тоталне пропасти, глади, зиме, смрти... све је боље, а нуклеарна енергија је сигурно та која ће превазићи све те опасности. То сигурно желимо сви!

Мој апел, као научника, јесте да Србија од сутра крене са нуклеарним програмом ма у којој форми, јер тај програм траје, само се мора у њега веровати. Све ово треба радити за будућност наших поколења и у крајњој мери и наше земље.

Научни саветник Института „Винча” и бивши генерални директор ИН „Винча”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa