Шкорпион на умору

Шкорпион на умору и даље у репу има жаоку коју може да употреби. После америчких напада унутар Пакистана и Сирије показује се да исто важи за Џорџа В. Буша.

Зашто се сада, у умирућим данима администрације, Буш одлучио да напада унутар територија Сирије и Пакистана? Шта те акције могу да остваре, сем да погоршају ствари, посебно у случају Сирије која је и даље кључ блискоисточног мира?

Амерички хеликоптери нису само митраљирали невине људе, већ и високу блискоисточну дипломатију.

Напад директно удара на преговоре које су, уз посредовање Турске, Сирија и Израел отворили после осам година паузе. Удара и на напоре Европљана, посебно Француза и Британаца, да оживе сарадњу са Сиријом, извуку је из изолације и санкција које су наметнули Американци, и удаље је од Ирана. Удара и на формирање нове израелске владе која не би да попусти уценама ортодоксних Јевреја, противника преговора са Палестинцима.

Колико год негативно, деловало би можда осмишљено – да се не ради о Џорџу В. Схватајући да је велики губитник и да ће као такав отићи у историју, Буш резонује осветнички: ако нисам ја донео мир региону, неће ни други.

Две акције су, кажу нам, повезане. Пакистанска је била у функцији потраге за талибанима. Саопштено је да се, међу убијеним цивилима, нашао и њихов командант Мухамад Омар. У случају првог познатог напада америчких снага унутар сиријске територије после инвазије на Ирак 2003, Вашингтон се није изјашњавао, али израелски извори тврде да је мета напада на сиријско село био главни шверцер људи Ал Каиде.

САД још од почетка рата у Ираку оптужују Сирију да ирачким побуњеницима даје „сигурну кућу” – упркос понудама Дамаска да помогне у рату против тероризма. Тврдити да по Сирији оперишу групе везане за Ал Каиду је маркетиншки ефектна, али више него проблематична оптужба имајући у виду да режим Башара ел Асада наставља очеву политику оштрог сузбијања исламског фундаментализма. Тиме је сасвим оголела Бушова политика „припреме терена” за одмазду према Сирији, и њеном савезнику Ирану – по ирачкој рецептури фабрикованих лажи.

Поново се показује да је Бушов приватни „рат против тероризма” провидно правдање његовог тероризма. Јер шта су друго него тероризам убиства недужних по Ираку, Авганистану, Пакистану или Сирији. Колекција „трагичних инцидената” пуни чашу проамеричком председнику Авганистана Хамиду Карзаију.

У праву је сиријски шеф дипломатије Валид Муалем када каже да се ради о „терористичкој агресији”. Ко може да оптужи Дамаск што се приближава Москви и Русима даје на коришћење две поморске базе на Медитерану?

Чак и да претпоставимо да су амерички наводи тачни, јер објективно је тешко контролисати дуге границе Сирије према Ираку и Пакистана према Авганистану, да ли прекограничне акције могу нешто да остваре? Тешко, уколико се погледа искуство Пакистана. Једино у чему су Американци тамо успели јесте да бројем цивилних жртава изазову бес локалног становништва и појачају подршку талибанима. Када се испоставило да су уместо „страних бораца” жртве у Сирији осморо цивила, укључујући четворо младих, зар ће у Сирији бити друкчије?

Уколико, пак, стратези Пентагона и ЦИА желе свету да се похвале како под контролом држе забита села Блиског истока и Централне Азије, онда боље да ћуте: прошло је седам година откако је шеф Беле куће кренуо у потеру за Осамом бин Ладеном.

Колико год се Буш трудио да коригује представу о себи, и овај велики фијаско остаје укњижен једном од најнеуспешнијих председника САД у новијој историји. Његов наследник ће, ваљда, нешто научити. Баш као и свет који би морао да се избори за некакву контролу америчких војних активности широм света.