Дан се­ћа­ња на вла­да­ви­ну Ду­ша­на Сил­ног

Ми­ни­стар за рад, за­по­шља­ва­ње, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња Ни­ко­ла Се­ла­ко­вић при­су­ство­вао је ју­че обе­ле­жа­ва­њу Да­на се­ћа­ња на вла­да­ви­ну ца­ра Сте­фа­на Уро­ша Че­твр­тог Ду­ша­на Не­ма­њи­ћа, по­зна­ти­јег као цар Ду­шан Сил­ни, за ко­га је ре­као да је био нај­ве­ћи срп­ски вла­дар, вој­ско­во­ђа и за­ко­но­да­вац, у чи­је вре­ме је сред­њо­ве­ков­на срп­ска др­жа­ва до­жи­ве­ла вр­ху­нац вој­не и по­ли­тич­ке мо­ћи. Се­ла­ко­вић је у Цр­кви Све­тог Мар­ка у Бе­о­гра­ду ис­та­као да је по­треб­но да осве­жи­мо се­ћа­ње на­шем ро­ду и про­сла­ви­мо име срп­ског вла­да­ра, пр­вог ца­ра Сте­фа­на Уро­ша Че­твр­тог Ду­ша­на Не­ма­њи­ћа. „Оку­пи­ли смо се око ки­во­та са зем­ним оста­ци­ма чо­ве­ка за чи­ју лич­ност срп­ска тра­ди­ци­ја ве­зу­је по­јам сла­ве и ча­сти, го­спод­ства и сја­ја, сна­ге и му­дро­сти,” ре­као је ми­ни­стар, пре­но­си Тан­југ.

До­дао је да је то­ком сто­ло­ва­ња Ду­ша­на Сил­ног сред­њо­ве­ков­на срп­ска др­жа­ва до­жи­ве­ла свој вр­ху­нац вој­не и по­ли­тич­ке мо­ћи, кул­тур­ног и при­вред­ног и оп­штег др­жав­ног раз­во­ја, вр­ху­нац свог те­ри­то­ри­јал­ног про­ши­ре­ња и ува­жа­ва­ња у та­да по­зна­том све­ту. „Цар Ду­шан је био ве­ли­ки за­ду­жби­нар, не са­мо срп­ске пра­во­слав­не цр­кве већ и Све­те Го­ре, пра­во­слав­них све­ти­ња у Све­тој зе­мљи и Је­ру­са­ли­му, као и Цр­кве Све­тог Ни­ко­ле у Ба­ри­ју. Ње­гов отац је за­по­чео, али је он до­вр­шио град­њу Ви­со­ких Де­ча­на. Тај ма­на­стир је нај­сли­ко­ви­ти­ји де­лић мо­ћи сла­ве Ду­ша­но­ве Ср­би­је и ње­го­вог до­ба, во­љом бо­жи­јом и мо­ли­тва­ма Све­тог кра­ља Де­чан­ског, оп­ста­ли не­так­ну­ти до да­на­шњих да­на да нас се­ћа­ју ко смо и шта смо, чи­ји смо по­том­ци и шта има­мо да бра­ни­мо”, по­ру­чио је ми­ни­стар.

Се­ла­ко­вић је ис­та­као да за раз­ли­ку од свих дру­гих вла­да­ра ко­јих се се­ћа­мо на дан њи­хо­ве смр­ти, ца­ра Ду­ша­на се се­ћа­мо на дан ко­ји је у срп­ском ка­лен­да­ру упи­сан као дан нај­ве­ће сла­ве, дан ка­да је да­ле­ке 1346. го­ди­не на др­жав­ном са­бо­ру у та­да­шњој срп­ској пре­сто­ни­ци Ско­пљу, Сте­фан Ду­шан кру­ни­сан за ца­ра, а Ср­би­ја по­ста­ла ца­ре­ви­на. Ца­ра Сте­фа­на Ду­ша­на Се­ла­ко­вић оце­њу­је као нај­бо­љег из­дан­ка ло­зе Не­ма­њи­ћа.

Ње­го­ве за­ду­жби­не би­ле су ру­ше­не и у вре­ме осман­ске оку­па­ци­је, али и у мо­дер­но до­ба ка­да су Ал­бан­ци сру­ши­ли ње­гов спо­ме­ник у При­зре­ну, а по­том у мар­тов­ском по­гро­му спа­ли­ли ма­на­стир Све­тих ар­хан­ге­ла. „Али као ни они у 16, та­ко ни ови оку­па­то­ри у 21. ве­ку ни­шта ни­су на­у­чи­ли о Ср­би­ма. Ни та­да ни да­нас веч­ну све­тлост лич­но­сти и де­ла ца­ра Сте­фа­на Ду­ша­на ни­су ни­ти ће ус­пе­ти да по­мра­че. Она ће оста­ти до­кле зад­ње ср­це срп­ско у гру­ди­ма би­је да нам бу­де мо­тив и на­дах­ну­ће да чу­ва­мо име и образ, да чу­ва­мо част и отаџ­би­ну Ср­би­ју и пре­да­ње да је Ла­зар стра­дао бра­не­ћи цар­ство Ду­ша­но­во, а за­до­био цар­ство не­бе­ско”, по­ру­чио је Се­ла­ко­вић.

Ми­ни­стар сма­тра да тре­ба да се оду­жи­мо та­квом вла­да­ру кроз шко­ле ко­је ће се зва­ти по ње­му, кроз спо­ме­ни­ке, кроз кул­ту­ру се­ћа­ња, она­ко ка­ко су то чи­ни­ли Ђу­ра Јак­шић, Па­ја Јо­ва­но­вић, Ва­са По­мо­ри­шац и Јо­ван Ду­чић.