Кратка историја трећег светског рата

Историја напредује по фазама и оне се логично смењују како се мењају односи снага међу доминантним светским силама које је творе. Тако су 17. и 18. век били „француски”, захваљујући низу паметних момака, од кардинала Ришељеа све до Луја Четрнаестог, који су овој сили, низом паметних стратешких маневара, донели светску хегемонију. Деветнаести и прва половина 20. века су били „енглески”, јер је ова сила, опет уз низ паметних момака, од Велингтона који је тукао Наполеона код Ватерлоа, све до Дизраелија, који је од ње направио стратешког супервизора света по разним конгресима, владала светским морима и светском трговином, одређујући ко где може да прође са робом и људима. Светски ратови у 20. веку су донели помор старих и успон нових сила, па је друга половина 20. века прошла у стратешкој равнотежи две нове силе – Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Показаће се да су ови први имали више паметних момака, који иначе у стратешким стварима представљају ону разлику која живот значи, па је хладни рат две силе завршен доминацијом првих који су крајем 20. и почетком 21. века имали свој тзв. униполарни моменат, креирајући свет по својој вољи.

Међутим Америци је почело да понестаје паметних момака, јер су они више хтели да се баве бизнисом него стратегијом, а једна друга сила их је нагомилала још од далековидог Денг Сијаопинга, па је Кина након глобалне економске кризе из 2007/2008. почела да показује читаву раскош својих стратешких могућности и стратешких резерви, које је у међувремену паметно нагомилала док су се други бавили припростим бизнисом. Отприлике у исто време и Русија заокружује своју смену оних који су се бавили бизнисом, паметним момцима који знају да мисле о стратегији, што је почело са Путиновим доласком на власт на размеђи миленијума, па и она ускаче у воз за прерасподелу светске моћи. Услед свега тога униполарни моменат Сједињених Америчких Држава почиње да бледи, али ова сила остаје и даље појединачно најјача у укупном квантуму војне, економске и тзв. меке моћи.

Коначно, долазимо у ситуацију у којој смо данас – стари свет нестаје, а нови још не може да се роди. Униполарни амерички моменат је прошао, али уместо да уђемо у уређену мултиполарност ушли смо у хаотичну мултиполарност, јер су у међувремену сви схватили да паметни момци одлучују ствар, па су их накупили довољно да штите своје и нападају туђе националне интересе. Тако смо ту где смо данас када се најважније стратешке силе нашег времена боре за сваки теснац, гребен или долину свугде по свету, јер политика је поново постала географија, односно геополитика, у свом најјачем и најопаснијем агрегатном стању. Тренутно живимо време хаотичне мултиполарности, где су Сједињене Државе још увек најјачи пол, али где су настали и други полови, па од пандемије короне имамо процес такозваног геополитичког закључавања, што је коначно изазвало ратове у Украјини и на Блиском истоку. Свако жели да „закључа” што више територија у свој геополитички блок и не би ту никаквих проблема ни било да постоји неки договор око тога ко ће шта да закључа, али он не постоји и не може да постоји све док се не утврди однос снага на терену. Зато све ово чему присуствујемо данас, ракете по Израелу и Харкову, спржени конзулати у Сирији и куће у Гази, носачи авиона и фрегате у Медитерану, неће скоро стати.

Но, све је то још и добро док је релативно мирна она најважнија стратешка тачка света, а то је без сваке сумње Тајван. Ту силе, Америка и Кина, искушавају једна другу и свако мало неко пошаље авионе и бродове преко замишљене морске и ваздушне границе, тек да провери како онај други реагује, али нико још ту не користи ону страобалну ефективу коју има, јер сви знају шта би то значило, па су сви преопрезни. А без фрке око Тајвана и читаве југоисточне и источне Азије, укључујући и Корејско полуострво, нема правог трећег светског рата, те сукоби у Украјини и на Блиском истоку, ма колико жестоки и неугодни били, остају само регионални.

Питање трећег светског рата је заправо питање да ли хаотична мултиполарност у којој тренутно живимо може да пређе у уређену мултиполарност без неког ширег светског сукоба, а њега нема и не може бити све док је мирна поменута најважнија стратешка тачка света – југоисточна и источна Азија. Преведено на прост народски језик то значи да о трећем светском рату одлучују Америка и Кина, две доминантне силе нашег времена, од којих је прва још јача у укупном квантуму моћи, али друга има моћније савезнике, у међувремену поново наоружану Русију. То нас опет доводи у какву-такву равнотежу међу геополитичким блоковима, те је права штета што се упокојио Хенри Кисинџер, најпаметнији од свих паметних момака, јер би он и његова стара екипа из Западног крила Беле куће већ знала шта да ради са оваквом равнотежом и како да избегне шири глобални пичвајз. Међутим, Америка има своје проблеме, јер тамо паметни момци уопште имају проблем са каубојима који би сада да уђу у стратешке секторе, што можда може да буде и добро за светску равнотежу, али и не мора, јер када паметни момци свих страна раде једни са другима ствари могу бити неугодне, али су ипак предвидљиве, а када ту улете каубоји, ствари могу постати непредвидљиве, што је у стратешким стварима заправо најопасније.

Тако долазимо до краја ове кратке историје трећег светског рата за којег гомила лаика и аналитичара-наиваца мисли да је већ увелико у току, док они паметни момци свих страна знају да су ово у Украјини и на Блиском истоку тек регионална обарања руке, како би се утврдио однос снага на терену, након чега ће се одлучити да ли ће се са ових помоћних, изаћи на главни терен, тамо далеко крај тихога мора.

Питање је шта да у свему томе радимо ми у Србији, да не испадне да пишемо само о неким апстрактним дешавањима на Марсу и међу Марсовцима. За почетак треба да сачувамо оне ретке паметне момке које имамо и да однегујемо и направимо нове ешалоне паметних момака, јер смо видели да они у овим стварима односе превагу. На крају крајева, само то зависи од нас, док су многе друге ствари у рукама већих сила, а оне кажњавају сваку стратешку глупост, управо онолико колико знају да награде разбориту стратешку памет.

Научни саветник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa