Дадо Топић: Ја сам музичар из Београда

Музичар Дадо Топић изјавио је да са групом сарадника ради на свом биографском пакету, који ће садржавати неку врсту аутобиографије, монографију са занимљивим фотографијама из његовог живота, као и књигу песама.

„Написао сам тону песама. Нисам имао појма да сам аутор неких. Сам се зачудим како сам и кад то све стигао”, рекао је Топић Танјугу.

Топић је признао да ипак ниједна није била тако успешна као његов дует са певачицом Слађаном Милошевић (1955-2024), додавши да је „'Принцеза' најлепша љубавна балада коју је неко направио”.

„Говорим из угла публике која је то оценила. Мене уверавају да је тако. Кажу: 'Дадо, ова ваша песма је најлепша љубавна песма коју сам икад чуо'“, навео је музичар.

Топић се присетио да је често сарађивао са Слађаном Милошевић, која је певала на његовом албуму „Неоседлани” (1979), а „Принцезу”, за коју је написао стихове на музику Сање Илића (1951-2021), су снимили и на енглеском језику.

„Ми смо се у студију срели као тотални странци, али смо одмах кликнули. 'Ух, лепо је то'. И остала је прича”, рекао је музичар.

Топић се присетио како је имао срећу да као младић крајем шездесетих година из Осијека дође у Београд, где је први пут осетио атмосферу великог града и догађања.

Према његовим речима, као певач је волео блуз и соул, а био је дошао на аудицију за певача Корни групе, коју је водио аутор и клавијатуриста Корнелије Бата Ковач (1942-2022), коме су биле важне неке сасвим друге ствари.

„Првенствено дисциплина. Сваки дан су биле пробе, тако да је то на мене деловало. Почео сам да се тражим у свему томе. Нисам поштивао ауторитете, али смо се добро Бата и ја повезали”, подсетио се Топић.

Од почетка рада са Корни гурпом било је доста концерата и других активности, тако да је Топић „професионалне ствари учио у ходу и све је дивно, красно функционисало”.

Навевши да се професионално препознао због Београда и његовог специфичног амбијента, Топић је додао да му је главни град Југославије „одредио живот”.

Топић се после разлаза са Корни групом враћао у Београд са својим новим рок саставом Тајм (Тиме), пошто је овде за дискографску кућу ППГП РТБ објавио њихов други и трећи албум, као и „Неоседлане” и „Шапутање на јастуку” (1980).

„Цела моја каријера је некако уткана, повезана са Београдом. Ја сам музичар из Београда”, нагласио је Топић.

Оценивши да се био допао Ковачу због свог начина интерпретације његових музичких тема, Топић је додао да су те композиције биле врло захтевне и морало се доста радити.

„Никад нисам певао на хармоније. Његове вокалне линије су биле увек некако ван хармоније. Тек негде у закључној фази формирања интерпретације, догађао се тај неки спој хармонија, ритма и мелодије коју певам”, објаснио је Топић.

Према његовим речима, све знање које је користио у својим каснијим музичким пројектима - „све је заслуга Бате Ковача”.

Из Корни групе Топич је након две године отишао због неспоразума око преобимне концертне активности, јер му се то чинило неприкладним, па је тако на један концерт у Скопљу бенд отишао без њега, који је остао у Београду.

„Поштовао сам свој став да публика заслужујује озбљнији, професионални приступ. Не као да смо екипа за потрошњу, свакодневну употребу”, навео је музичар. Композиторске и аранжерске амбиције Топић је остварио у ''Тајму'', а из своје каријере истиче „Неоседлане”, који су имали као тему југословенске гастарбајтере у Западној Европи.

Топић је у једном тренутку чак живео са гастарбајтерима у Клагенфурту, слушао животне приче, а „њихов статус је увек био грађана другог реда, нису имали никаква права, тек да тамо бораве”.

„Мене је то дирнуло. По повратку у Југу сам направио дупли албум са тим цртицама из њихових живота, и створио један документ. Нико у то време није водио рачуна о тој популацији”, присетио се музичар.

Према његовим речима, чак су га били звали у Републички уред за борбу против шунда, „јер им се није свиђала порука албума да се врате кући, да је домовина најлепша”.

„Онда су рекли: 'Хоћеш ти да запослиш те људе који се врате из Немачке?' Рекао сам не, то је ствар државних служби. Ја сам само песник, причам оно што осећам. Нису забранили албум, али су били врло близу”, навео је Топић.

Говорећи о данашњици, Топић је приметио да је дигитално толико овладало медијима, да у избору музичког садржаја ствара „зид немогућности”.

Према његовим речима, „данас имате безброј могућности које нуди мобилни притиском на екран и то ствара јенду врсту интелектуалне забуне”.

„Не можете одолити толикој маси информације које вам неко сервира здраво за готово. Ово није време за људе који су склони осећањима и потрази да препознају нове вредности и квалитете”, навео је певач.

Топић је додао да није срећан што „постоји маса људи који користе уметност као нешто што је потрошна роба и кратко траје”.

Говорећи о свом музичком одрастању, Топић је навео да је слушао гитаристе Џимија Хендрикса, Ерика Клептона и Карлоса Сантану,као и музичаре попут Френка Запе и Мајлса Дејвиса „који је често гостовао у Београду”.

Топић је схватио да упознавање великих бендова доприноси „свеукупном трајању, да будеш добар и довољно елоквентан на свој аутентичан начин”.

Према његовим речима, имао је срећу да у Београду свирао уз гитаристу Гери Мура, у Црној Гори као предгрупа Ролингстонсима, у Љубљани са бендом Зизи топ и другима.

Са искуством таквих наступа, Топић је навео да је успео да научи неке ствари и задржи „властити имиџ аутентичног рокера”.

„Све фини и красни људи. Замолио сам менаџера турнеје Ролингстонса да разговарам са (гитаристом) Китом Ричардсом. Он је дефинитивно откачена, кул фаца, који ми се страшно свиђа, јер је ван свих клишеа, али нисам успео”, признао је Топић.

Према његовим речима, провео је поподне са басистом Стонса Дерилом Џонсом који му је објаснио на који начин организују и одрађују концерте, и колико кошта њихов наступ.

„Каже: 'У Црној Гори коштамо два и по милиона долара, а за викенд свирамо у Мадриду вртну фешту, биће двестотињак људи, али то ће их коштати десет милиона'. Кажем: 'Па ви онда тезгарите?' 'Да, али за велику лову'“, насмејао се Топић.

Музичар је својевремено био двадесетак дана гост канадских Индијанаца, где је као потупак иницијације имао сусрет са њиховим врхунским Богом.

„Јахали смо пола сата на минус 32 (степени), без седла голи до паса. То сам некако одрадио и добио сам лиценцу, био сам 'гост поглавица'“, рекао је музичар.

Топић је додао да га је одушевило што се Индијанци нису приклонили начину живота белаца и што верују да они поседују „праве симболе постојања и веровања, и зову себе Први народ.

Колико год да данас владало катастрофично гледање на будућност, Топић сматра да је „решење да се гледамо у очи, држимо за руке и кажемо: имамо један живот, хајде да га живимо као срећни и задовољни људи”.