Од шупље бачве до кафане

Некада је Јужним булеваром текао безимени поток чије су обале чергама запосели браћа Цигани (који су тек 1971. покрштени у Роме). Живот крај воде је био благородан, али када би се на ту удолину обрушила кишурина, извор испод Денкове баште би се замутио, а коритом протицало блато. Онда су се досетили да на врело натакну дрвену бачву којој би избили дно. По свом изуму који су, ваљда на турском, назвали чуд буре или шупља бачва, назвали су и поток који се уливао у Мокролушки надомак данашњег ауто-пута, па настављали скупа ка Сави. Али тај поток је постао кристално бистар с питком водом дуж целог тока!

Има још легенди о настанку имена Чубуре, а ова је најближа срцу.

У знак захвалности, а поверовали су да им је помогла митска Теткица Бибија, племенита жена која је у епидемији неке болести што је претила да прореди Европу, спасавала Цигане од сасвим извесне судбине, па су јој крај потока, на падини Пашиног брда, подигли приручни храм. Због ње су у авлији уџерице неког заборављеног сународника озидали олтар и с предње стране поставили слику налик икони са њеним ликом, па је отад славе као празник назван Бибијака. По њој су крстили и поток који је текао некадашњом Циганмалом (данашњом Скадарлијом).

Ти потоци и даље жуборе, али сада кроз широке цеви укопане дубоко испод градских саобраћајница, и најпознатије престоничке променаде.

А онда је почело: крајем претпрошлог века, газда новоотворене кафане надомак Врачарског поља, усхићен циганским изливима захвалности, решио је да јој надене име „Чубура”, по којој је прво назван кварт оивичен улицама Цара Николаја, Максима Горког, Орловића Павла и Чубурском. Ту су махом живели Роми који су Београду оставили у аманет циганску музику, ту основали своје удружење, а салу за скупове и аудиције сместили у кафану „Стара Србија” (доцније су музиканти почели да се скупљају у „Шуматовцу” због близине Радио Београда и могуће „тезге”).

Прослављени математичар, академик Михајло Петровић, али тада као капелмајстор оркестра „Суз”, забележио је да од Славије до кафане „Чубура” госте дочекује тридесет веселих уточишта, и да у већини има „живе музике”.

Али, то је и даље била само уклета периферија којој је дашак града удахнуо трамвај који је од Славије Светосавском стигао до Катанићеве, па Макензијевом до кафане „Приштина”, одакле је кретао натраг у варош. За трамвајем су стигли и први „колонисти”, па се Чубура изметнула тако рећи у учено друштво!

Живот с њима је био лепши и занимљивији, а комшије су биле блиске као најрођенија фамилија без обзира на разлике које су их обележавале. Уз Слободана Марковића који још корача на челу колоне, на Чубури су живели Соја Јовановић, Милош Црњански, Стеван Раичковић, Петар Краљ, Жика и Бата Стојковић, Миодраг и Чедомир Петровић, Слободан Стојановић, Ђуза Стојиљковић, Буца Мирковић, Мухарем Первић, Васко Ивановић, Васа Поповић, Раша Попов, Циле Маринковић, мајка Кемала Монтена (па је и он наилазио повремено), Милена Дравић и Гага Николић, а ту је рођена и Нада Вукићевић, која је потоњом удадбом постала Мамула и краљица севдаха... и сијасет других који се по азбучном реду могу затећи по разним лексиконима културне повести града. А тек научници и спортисти... Наспрам бифеа „Мала Влтава”, на углу Соколске, век је проживео и архитекта Богдан Богдановић, који се прославио спомеником „Камени цвет” који нас од 1966. подсећа на негдашње јасеновачко стратиште (избрукан сунчаним сатом на Славији који је тачно време показивао једно лето јер се већ догодине почело са померањем казаљки због државне одлуке да уведе летње и зимско рачунање времена... а његова велика камена казаљка није била згодна за честа „штеловања”).

Уз великане, ваљало би споменути и прослављене кафане, али новине би се тако преметнуле у преобимни адресар, па не иде.

Злосрећни Чубурци који су морали да промене адресу и наставе живот негде другде, затицани су недељом сабајле пред радњом Пере Пекара на углу Орловића Павла, где су куповали најбоље хлебове у граду, да преко залогаја лече носталгију.

Нешто мало старих занатлија скрасило се у некада новом али увелико оронулом пословном центру од миља названом „Градић Пејтон”, да и својим умећем сачувају део духа распеване периферије. Они су најупорнији чувари заједничких успомена, па колико поживимо – и ми, и они.