Дигитализација чобанина

Дигитална технологија господари светом. Шири се баук техницизма – дигиталног тоталитаризма. Технологија мења постојећи лик човека, трансформише га у „ново биће” – супербога који је способан да контролише цео универзум. Информационо-комуникационе-технологије (ИКТ) постале су алат у исцртавању мапа новог катастра премера овоземаљског царства, с једне стране, и архитекте глобалног и регионалног преобликовања сајбер-простора, с друге стране. На сцени је својеврсно такмичење промотора новог дигиталног друштва у којем вештачка интелигенција и суперкомпјутери прете да поробе људска бића, смештајући их у виртуелне казамате – где им живот, на први поглед, изгледа као да су у рају, званом, дигитална цивилизација.

Тај виртуелни рај где су комуникације сведене на софтверске програме, алгоритме, графичке ознаке и симболе – без међуљудских односа, прети да постане „пустиња стварности” како га назива Ж. Бодријар. Стога се Бодријар са правом пита: Да ли је на помолу нестајање људских бића и њихова замена дигиталним и другим технолошким новитетима, попут вештачке интелигенције (робота с људским особеностима)? Рађа ли се то ново супербиће („бог”), који ће заменити Христа и постати идол новиницираном дигиталном човеку-аутомату?

Да ли нам се привиђа или је то стварност: да се човечанство налази на раскршћу где диригентску палицу преузима Орвелов Велики брат, који ће да контролише цео универзум – посматрајући човека и његову природу као статисте. Истовремено, трансформишући људски мозак (његов природни софтвер), у дигитални запис, складиштећи га у клауд (облак) – из кога ће, по потреби, извлачити податке путем интелигентног софтвера. Овим се не исцрпљује листа непознаница с којима се суочава човечанство на прелазу из традиционалног у дигитално друштво – дигиталну цивилизацију, познатију као нова нормалност у постковид времену. На дневни ред долази и питање коме ће, досадашњи човек служити у будућности: Великом брату. Да ли досадашње храмове у којима се човек моли/исповеда Свевишњем, стратегијом финог подешавања и одмерених корака замењују дигитални храмови попут мобилног телефона, лаптопа/рачунара, са којима започињемо јутрење? Дигитални хардвер и софтвер нам је постао свакодневни алат, било да смо сурфери на друштвеним мрежама, било фриленсери, који из фотеље обављају послове за свог газду – (Полу)брата Великог брата.

У шали кажем да дигитални новитети нису мимоишли ни чобанина, који је доскора чувајући стадо певао или свирао на фрули, погледујући смешком како се напаса стадо, играју јагањци, а све то у озрачју природе, цвркута птица и жубора потока без иједне дигиталне направе. У тој традиционалној нормалности, плусквамперфекту, чобане је надгледало само небо којим су крстарила јата птица и понеки орао у планинским гудурама. Његов друг и заштитник стада од звери био је пас – претеча данашњих дигитално-безбедносних протокола, од хакера који нападају и уништавају дигиталну имовину. У овом случају дигитално стадо које на екранима показујемо потомцима – генерацији миленијалаца и зед, како би разликовали домаће животиње од дивљих. Закључићу, с позивом на ону Бећковићеву песму: „Ој ђевојко из Роваца, фејзбучиш ли код оваца…” Ето, још једног доказа да новитети дигиталне цивилизације постају свакодневица простора и времена. Истина, негде брже, негде спорије.

Велики брат своје царство шири целокупном стазом човековог путовања од куће до посла, током спавања/буђења, дружења, одмора… завирујући у наше трпезарије/спаваће собе и кревете, не испуштајући нас из вида ни када одлазимо на вечни починак. И поред свега тога људи као сужњи певају у његову част, у виртуелним ланцима: дигитализујте – роботизујте или нестаните са сцене.

Истини за вољу, потписник овог прилога није против дигитализације и њених новитета који су нашли своју примену почев од државне администрације, просвете, здравства до најсложенијих техничко-технолошких  производа из авио/аутомобилске индустрије… То није спорно. Међутим, како све има две стране медаље, тако и дигитализација није изузетак. Стога је оправдана забринутост Шошане Зубоф, ауторке књиге „Доба надзорног капитализма”, која се пита: Да ли ИКТ почињу да господаре друштвом (светом), уместо човека? Да ли дигиталне технологије – вештачка интелигенција (роботи с људским особеностима), постају ново супербиће – које је способно да контролише цео универзум? Хоће ли човек радити за паметну машину или ће њоме управљати паметни људи? Да ли је дигитална будућност дом или егзил за човека – да ли је човек господар или роб дигитализације?

Овим се не исцрпљује листа питања у вези са неизвесношћу које са собом носи дигитализација. У први план избија и питање: Каква ће изгледати природа сутрашњице – где се увелико води борба између човека као разумног/божанског бића, (дојучерашњег генија) и дигитализације („човека машине”), која му преузима разум и креативност? Зар не видимо да су архитекте дигиталне цивилизације људи хомо деструктори („Дивови: Глобална елита власти”), који се под изговором ми креирамо будућност за човека крију иза намере: не само да упознају и најинтимније (скривене нише људске душе), него и да обликују наше понашање – претварајући човека у податке/виртуелне записе? Креатори нове дигиталне цивилизације путем веб-дигиталног интернет друштва и њихових пратећих новитета – дигиталног инструментализма поробљавају људску душу без оружја и војске, обликујући при томе наше понашање за потребе „Дивова: Глобалне елите” нове (не)нормалности.

У том смислу се све више говори о човечанству 2.0, друштву 5.0, индустрији 4.0… Још ако се томе додају прогнозе визионара из силицијумске долине: да ће до 2050. године људски ум бити похрањен у клауд окружењу у виду дигиталног записа, онда је будућност човечанства још неизвеснија, сa неколико аспеката, и то: Да ли ће се најављени новитети које доноси дигитална цивилизација (Ново дигитално доба), обистинити, у потпуности, или ће нека од ових предвиђања остати у домену научне фантастике – ко зна? Ко одлучује? Ко одлучује о томе ко одлучује ? Да ли дигитална цивилизација најављује ново рађање човека у складу сa датим и задатим околностима…? Да ли је на помолу будућност по мери човека или проклетство овог века? Развлашћивање човека дигиталном технологијом – укидање слободе и креативног промишљања човека? Да ли ће човек сталешког еснафа „Дивови: Глобална елита” хтети да се освести, просветли и сa „преумљењем” покаје за своје мисли и дела, или ће се идеја о бесмртности човека ускоро обистинити или ће, како предвиђају „Сионске старешине”, доћи крај света – крај модернизма у коме су владала, или мислила да владају људска бића? Остаје отворено питање.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa