Размена удараца испод стола срушила јединство

Да ми је неко у новембру рекао да ћемо се растурити због одлуке да изађемо на поновљенe београдскe изборe шест месеци касније, мислио бих да је политички аматер. На овај начин је један од функционера партије која је била део „Србије против насиља” окарактерисао крај ове коалиције. Указао је и да сада када се то десило очекује да на београдским изборима освоје више гласова и да на тај начин бојкоташима затворе уста. При томе, после јунских избора није искључено да дође и до разлаза између Драгана Ђиласа и Здравка Поноша, што ће довести до новог раскола између Странке слободе и правде и Срца, упркос томе што се сада обе ове партије залажу за бојкот. Крај савеза озваничио је и један од њених дојучерашњих лидера Мирослав Алексић. Отишао је и корак даље, рекавши да је та коалиција престала да постоји завршетком децембарских избора, а да је све ово сада неформалног карактера и да се не може говорити о некој постизборној коалицији „Србије против насиља”.

Прво је пет чланица „Србије против насиља” на заједничком састанку у петак гласало за излазак на београдске и локалне изборе 2. јуна. У међувремену им се прикључила и Демократска странка. Пре два дана су изашли с новим именом изборне коалиције – „Бирам борбу”. Представници Народног покрета Србије, Зелено-левог фронта, Новог лица Србије, Еколошког устанка, Демократске странке и Покрета слободних грађана одлучили су да крену у изборну трку, уз испуњење три основна захтева – формирање комисије за ревизију бирачког списка, поштовање закона о медијима и одржавање београдских и локалних избора истог дана.

Они који су решили да изађу на изборе кажу да су у већини, а с друге стране наводе да никада одлуке нису доносили већином, већ консензусом. Управо овај раскол говори да је јединство била сценографија за јавност, а да је иза кулиса било доста неповерења и ударања испод стола у цеванице. Колико год они говорили, нико у Београду није добио изборе. Основна сврха бављења политиком је учествовање у изборима. А ако не желите да учествујете, није јасно зашто се онда бавите политиком. Не можете да победите у игри у којој не учествујете. Уколико ССП не промени своју одлуку, неки други ће стицати гласове и популарност и велико је питање колико ће они који су сада некрунисани опозициони лидери то и остати после јунских избора, упркос чињеници да имају финансијске и медијске ресурсе. Нема сумње да ће овај део опозиције бити ослабљен због неучешћа на изборима Странке слободе и правде, Срца и Заједно, али уколико се на њиховој листи нађе Сава Манојловић, који може да буде адут ове коалиције на београдским изборима, као и Социјалдемократска странка Бориса Тадића, онда ће политичка штета бити мања.

Политички аналитичар Бранко Радун каже да је разлаз у најјачој парламентарној опозиционој групацији доста значајан и да ће сигурно утицати на резултате остатка коалиције на јунским изборима. За „Политику” истиче да ће један део гласача грађанске опозиције отићи у апстиненцију јер ће ова догађања оценити као неозбиљна. „Оно што је ту битно јесте да је та апсурдна одлука једног дела окупљеног око Драгана Ђиласа да бојкотују јунске локалне изборе, јер су имали шансу да победе на њима уз неког атрактивног кандидата за градоначелника и да своју коалицију ’обогате’ са још којим коалиционим партнером. Могли су да победе на београдским изборима. И сада када су имали шансе, они иду на бојкот, што је бесмислено и нелогично. И да апсурд буде већи, они су се поделили око бојкота”, каже Радун.

Наводи да је раскол у овом делу опозиције био очекиван. Истиче да је било очигледно да нису имали једну кохерентну стратегију и да је ту било много различитих виђења. „Сада су се поделили на бојкот опозицију и борба опозицију. Постоје потпуно различити и супротни ставови, не бих искључио могућност и да у фото-финишу нека од три партије промени мишљење, као што је то урадила Демократска странка. Најекстремнија је Странка слободе и правде, коју сигурно нећемо видети ни на једној општинској изборној листи”, каже Радун.

Наводи да бојкот може да успе једино ако ће сва релевантна опозиција да га бојкотује, а у садашњем стању ствари то је неуспех, јер пола парламентарне опозиције излази на изборе. „Опозиција је имала две реалне опције да се уједини тај грађански блок, да сви изађу или комплетно бојкотују изборе. А изабрали су најгору солуцију да се поделе око изласка на изборе. Прве две опције су могле да донесу нешто позитивно. У коалицији ’Србија против насиља’ је било објективно великих разлика и Драган Ђилас није био ауторитет какав је очекивао да ће бити. Та одлука је само показала на озбиљне разлике у политичком гледању и стратегији, јер је бојкот од пре четири године показао да то није добро испало по опозицију”, каже Радун.

Опозиционо бирачко тело је у конфузији. Бирачи не воле поделе, сујетне лидере, интересне сукобе и јурење позиција и бенефита, а све то је управо огољено пред њиховим очима. То се на изборима по правилу кажњава, а поготово бојкот који ништа не доноси.

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић каже да је подела у „Србији против насиља” сценарио који је мање-више очекиван. За наш лист наводи да у овом делу опозиције никада није било јасно дефинисано шта они у политичкој борби конкретно хоће, а шта неће. „Ако је цела ствар била у та три захтева које им је власт недвосмислено испунила и да је само потребно да се све то операционализује до краја. Свима је јасно да је власт за компромис јер је изашла опозиционим захтевима у сусрет, реализујући основне препоруке ОДИХР-а. Није рационално ићи у бојкот, јер искуство које имамо показује да прескакање избора никада ништа није донело добро ни друштву у целини ни странкама које су бојкотовале. То је превазиђени облик и имате партије које желе да се боре, док они искуснији политичари су више спремни за бојкот”, истиче Дејан Вук Станковић.

Управо тај сегмент изаћи или не на локалне јунске изборе довео је до озбиљне поделе и то се могло видети и на седници Скупштине Србије, где су обе групације својим гласачима више објашњавале своју одлуку него што су говориле о тачки дневног реда. Објективно, и Ђилас је сада у проблему зато што ако води антиизборну кампању, тиме индиректно може да лије воду на воденицу власти. „Они који су одлучили да се боре, бориће се за сваки глас, они који су одлучили да своју срећу потраже у бојкоту, осим неке стигме бацања на изборни процес и покушаја да смање излазност на изборима – не видим шта могу да ураде. За њих политички профит може да настане само уколико излазност на тим изборима буде рекордно мала. То је велики ризик за тај део опозиције јер локални избори имају обичну већу излазност. Грађани хоће да се изјасне о политичким представницима које хоће да их воде”, закључује Дејан Вук Станковић.