Звук из цвећа и дрвећа

Сваки излазак Кшиштофа Пендерецког пред публику музички је догађај првога реда. Наша престоница имала је срећу да неколико пута дочека славног пољског композитора и диригента, који ће сутра увече, на подијуму Коларца, први пут стати пред оркестар Београдске филхармоније, а придружиће им се и наша изванредна млада виолончелисткиња Маја Богдановић, која на концерт долази из Париза. Ко сутра буде тамо, у „Булевару звезда” (тако је названа текућа сезона Београдске филхармоније), слушаће Концерт за виолончело и оркестар бр. 2 К. Пендерецког и Бетовенову Трећу симфонију.

Последњи пут овде сте били лањске зиме, са пољским оркестром Краковска симфонијета. Шта се у међувремену десило у вашем музичком животу?

Много тога. Само око 70 концерата дириговао сам ове године, више и не могу да се сетим где све. Лане сам завршио своју Осму симфонију. Иначе, журим да приведем крају писање новог Гудачког квартета, који ће у Варшави бити изведен 23. новембра за мој 75. рођендан. Ја, уосталом, непрестано пишем, већ пола века. Дужан сам себи и завршетак Шесте симфоније коју сам започео пре 12 година. У плану је и девета и – не више од тога. Никако више од Бетовена!

Некад је ваша земља била једна од оних „иза гвоздене завесе”. И у таквим условима Ви сте на Запад слали звуке авангардне музике. Како сте то успевали у једној тада веома затвореној земљи?

Просто, био сам млад и волео сам да истражујем на пољу звука. Дешавало се све то у Кракову, јер ја тада нисам имао пасош. Тај период завршио се крајем 60-их година 20. века. За неке није ни данас. Многи те ствари данас доживљавају као некакву трауму из младости. Ја не!

У младости сте били перјаница авангарде у музици, али, ипак, класици нисте никада рекли збогом. Како „мирите” та два звука?

Авангарду никад нисам ни схватао као некакво пресецање веза са музичком прошлошћу, већ само као нови ток који нашу уметност гура напред. Осим тога, ја авангарду видим и као нешто што је индивидуална ствар.

Некад сте говорили како има некакве туге у вашој музици. Мислите ли и данас тако?

Не, не. Данас само констатујем како у целокупној музици словенских аутора постоји известан тужан тон, а у мом случају то је некад имало везе и са укупним стањем у мојој земљи. Такво расположење препозна се и у музици. Премда ја никада нисам покушавао да од себе направим некаквог политичког композитора. У младости сам се кратко заносио тим идеалом да музика може поправити друштво. Некад сам често писао и духовну музику, па сам и са тим раскинуо. Неке трагедије овог нашег света биле су теме моје музике (Аушвиц, Хирошима...). Трагедије су и данас око нас, али ја о њима више не пишем. Сада је моја музика далеко радоснија него пре.

Као да никада нисте дозволили да композитор потисне диригента Пендерецкoг…?

Ја сам прво композитор, али сваки прави композитор не може а да не диригује. Додуше, у овом новом времену имате и композиторе који не знају ни да свирају, камоли да диригују, све завршавају на компјутеру. Не верујем у такво компоновање. Дириговање је важно да бисте били у контакту са оркестром и инструментима и људима који га чине. Исто важи и за глас.

Компоновали сте музику за различите инструменте. Колико их сами свирате?

Почео сам са клавиром, после сам много година свирао виолину, чак сам кренуо и на студије. Али, свирао сам и трубу, фагот и класичну гитару. Прву композицију написао за виолину и клавир. Било ми је осам година и мали Пољак написао је полонезу за рођендан своје баке. Ја сам свирао виолину, а за клавиром је био мој отац. То је истовремено и моје прво изведено дело.

Да ли сте били у прилици да упознате виолончелисткињу Мају Богдановић која ће сутра свирати вашу музику?

Слушао сам је прошле године на фестивалу у Француској, док изводи музику коју сам написао за мог покојног пријатеља Ростроповича, баш као и ову која је на програму сутрашњег концерта. Веома ми се допала та млада уметница, која ствара звук који ме подсећа на Ростроповича, премда је његов инструмент стари а њен нове израде.

Ви сте и пасионирани вртлар. Као и ваш опус, из године у годину увећава се и ваша приватна ботаничка башта. Да ли често у том вашем прелепом цвећу и дрвећу „замирише” и нова музика?

Мој парк данас се простире на површини већој од 30 хектара. Већ више од четири деценије ја правим своју колекцију разноразног дрвећа. Не знам му ни тачан број. Посадио сам више од 1700 врста. Моја последња симфонија инспирисана је светом из моје баште. Читао сам и поезију о дрвећу и природи. Мислим да ово дело зато има једну зелену и лирску боју.