Zvuk iz cveća i drveća

Svaki izlazak Kšištofa Pendereckog pred publiku muzički je događaj prvoga reda. Naša prestonica imala je sreću da nekoliko puta dočeka slavnog poljskog kompozitora i dirigenta, koji će sutra uveče, na podijumu Kolarca, prvi put stati pred orkestar Beogradske filharmonije, a pridružiće im se i naša izvanredna mlada violončelistkinja Maja Bogdanović, koja na koncert dolazi iz Pariza. Ko sutra bude tamo, u „Bulevaru zvezda” (tako je nazvana tekuća sezona Beogradske filharmonije), slušaće Koncert za violončelo i orkestar br. 2 K. Pendereckog i Betovenovu Treću simfoniju.

Poslednji put ovde ste bili lanjske zime, sa poljskim orkestrom Krakovska simfonijeta. Šta se u međuvremenu desilo u vašem muzičkom životu?

Mnogo toga. Samo oko 70 koncerata dirigovao sam ove godine, više i ne mogu da se setim gde sve. Lane sam završio svoju Osmu simfoniju. Inače, žurim da privedem kraju pisanje novog Gudačkog kvarteta, koji će u Varšavi biti izveden 23. novembra za moj 75. rođendan. Ja, uostalom, neprestano pišem, već pola veka. Dužan sam sebi i završetak Šeste simfonije koju sam započeo pre 12 godina. U planu je i deveta i – ne više od toga. Nikako više od Betovena!

Nekad je vaša zemlja bila jedna od onih „iza gvozdene zavese”. I u takvim uslovima Vi ste na Zapad slali zvuke avangardne muzike. Kako ste to uspevali u jednoj tada veoma zatvorenoj zemlji?

Prosto, bio sam mlad i voleo sam da istražujem na polju zvuka. Dešavalo se sve to u Krakovu, jer ja tada nisam imao pasoš. Taj period završio se krajem 60-ih godina 20. veka. Za neke nije ni danas. Mnogi te stvari danas doživljavaju kao nekakvu traumu iz mladosti. Ja ne!

U mladosti ste bili perjanica avangarde u muzici, ali, ipak, klasici niste nikada rekli zbogom. Kako „mirite” ta dva zvuka?

Avangardu nikad nisam ni shvatao kao nekakvo presecanje veza sa muzičkom prošlošću, već samo kao novi tok koji našu umetnost gura napred. Osim toga, ja avangardu vidim i kao nešto što je individualna stvar.

Nekad ste govorili kako ima nekakve tuge u vašoj muzici. Mislite li i danas tako?

Ne, ne. Danas samo konstatujem kako u celokupnoj muzici slovenskih autora postoji izvestan tužan ton, a u mom slučaju to je nekad imalo veze i sa ukupnim stanjem u mojoj zemlji. Takvo raspoloženje prepozna se i u muzici. Premda ja nikada nisam pokušavao da od sebe napravim nekakvog političkog kompozitora. U mladosti sam se kratko zanosio tim idealom da muzika može popraviti društvo. Nekad sam često pisao i duhovnu muziku, pa sam i sa tim raskinuo. Neke tragedije ovog našeg sveta bile su teme moje muzike (Aušvic, Hirošima...). Tragedije su i danas oko nas, ali ja o njima više ne pišem. Sada je moja muzika daleko radosnija nego pre.

Kao da nikada niste dozvolili da kompozitor potisne dirigenta Pendereckog…?

Ja sam prvo kompozitor, ali svaki pravi kompozitor ne može a da ne diriguje. Doduše, u ovom novom vremenu imate i kompozitore koji ne znaju ni da sviraju, kamoli da diriguju, sve završavaju na kompjuteru. Ne verujem u takvo komponovanje. Dirigovanje je važno da biste bili u kontaktu sa orkestrom i instrumentima i ljudima koji ga čine. Isto važi i za glas.

Komponovali ste muziku za različite instrumente. Koliko ih sami svirate?

Počeo sam sa klavirom, posle sam mnogo godina svirao violinu, čak sam krenuo i na studije. Ali, svirao sam i trubu, fagot i klasičnu gitaru. Prvu kompoziciju napisao za violinu i klavir. Bilo mi je osam godina i mali Poljak napisao je polonezu za rođendan svoje bake. Ja sam svirao violinu, a za klavirom je bio moj otac. To je istovremeno i moje prvo izvedeno delo.

Da li ste bili u prilici da upoznate violončelistkinju Maju Bogdanović koja će sutra svirati vašu muziku?

Slušao sam je prošle godine na festivalu u Francuskoj, dok izvodi muziku koju sam napisao za mog pokojnog prijatelja Rostropoviča, baš kao i ovu koja je na programu sutrašnjeg koncerta. Veoma mi se dopala ta mlada umetnica, koja stvara zvuk koji me podseća na Rostropoviča, premda je njegov instrument stari a njen nove izrade.

Vi ste i pasionirani vrtlar. Kao i vaš opus, iz godine u godinu uvećava se i vaša privatna botanička bašta. Da li često u tom vašem prelepom cveću i drveću „zamiriše” i nova muzika?

Moj park danas se prostire na površini većoj od 30 hektara. Već više od četiri decenije ja pravim svoju kolekciju raznoraznog drveća. Ne znam mu ni tačan broj. Posadio sam više od 1700 vrsta. Moja poslednja simfonija inspirisana je svetom iz moje bašte. Čitao sam i poeziju o drveću i prirodi. Mislim da ovo delo zato ima jednu zelenu i lirsku boju.