Партизан не може да победи себе

Пораз у полуфиналу Купа Србије сахранио је и последњу Партизанову наду да се после пет година домогне неког трофеја. Није се изборио за место у финалу, а у првенству, шест кола пре краја, заостаје за водећом Црвеном звездом чак десет бодова, тако да су му и ту све лађе потонуле.

Партизан ни овога пута није могао да победи – себе! Почео је добро, имао је две прилике, које су наговештавале да зна како против Звезде, а онда је примио аутогол и, још неопорављен од тог шока, док дланом о длан 2:0 за противника.

Био је то крај. У другом полувремену је још и добро прошао, јер га је голман Јовановић спасио да не прође још горе.

Јесу „црно-бели” смањили број својих самоубиствених грешака, али их нису потпуно истребили. Није први пут да одбрамбени играч не само остави противника иза својих леђа, него и заборави на њега. И онда се безопасан покушај Олањинке завршио тако што се лопта од дезоријентисаног Филиповића одбила у гол. На страну то што је пре тога Калулу насео на Хвангову финту, па уклизао у празно за чим није било никакве потребе (он, ипак, није бек), јер је казнени простор био пун играча пошто је то била ситуација после корнера.

Филиповић је одмах потом пао и на поправном. Опет центаршут с десне стране (овога пута је Мијаиловић неометан послао лопту на даљу стативу), Партизанов бек је поново лоше проценио лет лопте и био кратак, а Олањинка је подигао себи споменик! Примио је лопту на груди, његов чувар опет није знао где се налази, и поцепао је ближи угао Партизанове мреже.

У другом полувремену „црно-бели” као да нису ни веровали да могу да начине преокрет каквима су обележили ову сезону, мада их је резултат гонио да пробају нешто. Дуљај је неким алхемичарским комбинацијама тражио пут ка немогућем, али његови играчи више нису били тим, него појединци, неодлучни кад је требало брже да се одигра, а брзоплети кад је било времена да се размисли.

Захид је поприлично успоравао игру, Натхо као да је овог пролећа нагло фудбалски остарео, Салдања, очигледно недовољно опорављен после бројних пропуштених утакмица, квари општи утисак о себи и својим могућностима покушавајући пошто-пото да нешто сам поправи...

Гох и Баждар су могли да воду усмере на Партизанову воденицу да су имали припремљена решења за шансе у којима су се нашли. Да је Гох пуцао високо, а не по земљи, Глазер не би могао да одбрани. Баждар се тада истакао изванредним проигравањем, а кад је он, на Северинино додавање био у сличној позицији, играо је на погрешну карту. Уместо да гурне лопту ка шеснаестерцу и утрчи између ње и Мијаиловића (па или шанса или да буде оборен), он је застао, направио финту у другу страну и пребацио гол што не чуди, јер да би погодио из такве ситуације морао је да буде баш много прецизан.

Добро се показао Овусу. Да је уз њега био Кастиљо или Кануте Партизан би имао предузимљивији и чвршћи везни ред. За оно кратко време у игри као леви бек Јанковић је покушавао оно што крила и бекови, кад крену у напад, и треба да раде. Није се либио да, кад се нађе очи у очи с противничким играчем, крене у продор као некадашња крила. И то му је углавном успевало.

Очајнички покушај Дуљаја с тројицом нападача у финишу није ништа донео, а није ни могао. Тешко да су икада увежбавали тако нешто, па Салдања, Баждар и Николић (истакао се добрим ударцем из даљине) нису знали ко коју бусију да заузме.

Мада. за разлику од претходна три окршаја с Црвеном звездом. Партизан овога пута ниједном није затресао њену мрежу видело се да је добро знао шта хоће. Међутим, све то је пало у воду оног тренутка када је примио аутогол, а онда и други док се још није ни засушила врло свежа рана. Да је дуже остало 0:0 или бар 1:0 за Звезду могао је још и да се врати у игру.

„Црвено-бели” нису били онако силовити као у шампионату. Разумљиво, јер изгубљено у овој утакмици не може да се надокнади за разлику од бодова у првенству, а тамо и положај на табели намеће с каквим ће опредељењем играчи да уђу у меч. У купу је на почетку све подједнако, па је опрезнији приступ и очекиван. Због тога је и било мање догађаја за памћење, мада „црвено-бели” и овога пута могу да жале какве све шансе нису претворили у голове.

Партизану предстоји борба да сачува друго место у лиги. Како ће тај посао да приведе крају зависиће од исхода недељног двобоја с првим пратиоцем ТСЦ-ом. „Црно-бели” имају седам бодова више и домаћини су, али иза њих су два „вечита дербија”, не само исцрпљујућа (само три дана између њих), него и с трауматичним исходима (порази 3:2 и 2:0). Играчи из Бачке Тополе су одморнији, јер прекјуче нису имали такмичарске обавезе, а кад су последњи пут походили Хумску саставили су домаћина с црном земљом нокаутиравши га с 4:0.