Чија је ово земља?
Основни принцип функционисања модерне либералне демократије јесте следећи: постоји већи број политичких партија које се надмећу за гласове бирача. Бирачи препознају своје проблеме и интересе и онда се на изборима определе за ону опцију која ће по њиховом мишљењу на најбољи начин решавати те уочене проблеме. Ако су задовољни, следећи пут поново гласају за исте субјекте, ако нису онда своје поверење дају другоме у нади да ће тај боље решавати задатке који су му постављени.
Како oвај принцип функционише у Србији? Да ли партије на власти решавају наше проблеме и штите наше интересе? Да ли на изборима имамо алтернативу па можемо да укажемо неком другом поверење? Да ли ми уопште одлучујемо о својој судбини?
У последње време било је доста полемике око односа Војске Србије и НАТО-а. Сазнали смо да је упркос већинском антинатовском расположењу у Србији комплетна војска изгледа под контролом овог војног савеза (канцеларија НАТО-а у Србији је смештена у Министарству одбране). Уништено је тешко конвенционално оружје којим је до јуче брањена земља и чини се да се читава нова стратегија оружаних снага гради не на заштити граница и суверенитета ове земље него на трансформацији војних јединица у неке будуће службе евроатлантског савеза намењене ангажовању у Авганистану, Ираку итд.
Још свежији и драстичнији пример. Неколико везаних убистава грађевинских предузимача скренуло је пажњу на чињеницу познату свима који живе у овој земљи: изградњом станова и тржиштем некретнина зацарила је мафија. Не постоји контрола, "пере" се огроман новац, преваре су велике (продаја истих станова више пута, измене донетих регулационих планова), нека насеља, попут београдске Карабурме, потпуно су уништена јер je на једноспратнице додатo по неколико спратова и оправдано се сумња да те зграде тону. Трансакције се обављају ван легалних токова, "на поверење", цвета зеленаштво. Због све веће ризичности посла, мало се гради, па и ту почињу да царују монополи. Преко ноћи се стиче огроман профит, али многи су преварени и остављени без икакве заштите.
На тржишту некретнина потпуни је хаос пошто не постоји закон који би адекватно регулисао ову област. Према подацима који су недавно јавно саопштени, две трећине такозваних агенција ради на црно, као нерегистроване фирме. Купци су незаштићени, држава остаје без пореза и угледа код потенцијалних инвеститора, легалне агенције су угрожене због поштовања закона; пошто посао може да ради свако, без лиценце, не можете да знате ко је стручан а ко није... Једном речју, постоји суштинска потреба великог броја грађана да се ово подручје регулише, да се донесе добар закон и да се с његовом применом почне како би се увео ред. Као и у свакој нормалној земљи.
Међутим, када је надлежном министарству (финансија) постављено питање зашто овај закон није донет, одговорено је да он није на листи приоритета коју је одредила ЕУ!? Дакле, уопште није битно колико је ургентан неки проблем, нити то шта грађани Србије кажу да им је потреба, већ је важно шта о томе каже ЕУ, односно како она види шта су наше потребе и шта је добро, лоше или ургентно за нас. Ту врсту односа према Бриселу немају ни земље које су у Унији, па није јасно зашто такав став имају оне које попут наше тамо неће још једно дуго време.
Недавно потписани договор о подели јавних предузећа гарантује да ће странке ДОС-а, које су у неком облику заједно на власти већ седам година, остати и даље заједно упркос ситним спорењима. Странке опозиције се, руку на срце, нису превише потрудиле да нас убеде да стварно хоће власт. А видели смо да огромна већина медија може преко ноћи да направи атмосферу како улазак те опозиције, односно "странака старог режима", у било који облик власти значи смак света. Дакле, "радио не радио, свира ти радио" – шта год да урадите, исто је. Попут мира, ономад, тако и данас политика евроатлантских интеграција нема алтернативе. Безбедносну стратегију ћемо добијати од НАТО-а, финансијску политику од ММФ-а, економску од Светске банке, секторску од ЕУ. Може и тако, али чему онда служе политичари и странке које би по природи свог посла требало да праве неке аутономне програме и политике. Можда треба то укинути и запослити само бирократе које уз добру надокнаду спроводе оно што им неко споља напише.
Неко иронично добацује: па зар то већ немамо?
научни сарадник Института за европске студијеПодели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


