Čija je ovo zemlja?

Osnovni princip funkcionisanja moderne liberalne demokratije jeste sledeći: postoji veći broj političkih partija koje se nadmeću za glasove birača. Birači prepoznaju svoje probleme i interese i onda se na izborima opredele za onu opciju koja će po njihovom mišljenju na najbolji način rešavati te uočene probleme. Ako su zadovoljni, sledeći put ponovo glasaju za iste subjekte, ako nisu onda svoje poverenje daju drugome u nadi da će taj bolje rešavati zadatke koji su mu postavljeni.

Kako ovaj princip funkcioniše u Srbiji? Da li partije na vlasti rešavaju naše probleme i štite naše interese? Da li na izborima imamo alternativu pa možemo da ukažemo nekom drugom poverenje? Da li mi uopšte odlučujemo o svojoj sudbini?

U poslednje vreme bilo je dosta polemike oko odnosa Vojske Srbije i NATO-a. Saznali smo da je uprkos većinskom antinatovskom raspoloženju u Srbiji kompletna vojska izgleda pod kontrolom ovog vojnog saveza (kancelarija NATO-a u Srbiji je smeštena u Ministarstvu odbrane). Uništeno je teško konvencionalno oružje kojim je do juče branjena zemlja i čini se da se čitava nova strategija oružanih snaga gradi ne na zaštiti granica i suvereniteta ove zemlje nego na transformaciji vojnih jedinica u neke buduće službe evroatlantskog saveza namenjene angažovanju u Avganistanu, Iraku itd.

Još svežiji i drastičniji primer. Nekoliko vezanih ubistava građevinskih preduzimača skrenulo je pažnju na činjenicu poznatu svima koji žive u ovoj zemlji: izgradnjom stanova i tržištem nekretnina zacarila je mafija. Ne postoji kontrola, "pere" se ogroman novac, prevare su velike (prodaja istih stanova više puta, izmene donetih regulacionih planova), neka naselja, poput beogradske Karaburme, potpuno su uništena jer je na jednospratnice dodato po nekoliko spratova i opravdano se sumnja da te zgrade tonu. Transakcije se obavljaju van legalnih tokova, "na poverenje", cveta zelenaštvo. Zbog sve veće rizičnosti posla, malo se gradi, pa i tu počinju da caruju monopoli. Preko noći se stiče ogroman profit, ali mnogi su prevareni i ostavljeni bez ikakve zaštite.

Na tržištu nekretnina potpuni je haos pošto ne postoji zakon koji bi adekvatno regulisao ovu oblast. Prema podacima koji su nedavno javno saopšteni, dve trećine takozvanih agencija radi na crno, kao neregistrovane firme. Kupci su nezaštićeni, država ostaje bez poreza i ugleda kod potencijalnih investitora, legalne agencije su ugrožene zbog poštovanja zakona; pošto posao može da radi svako, bez licence, ne možete da znate ko je stručan a ko nije... Jednom rečju, postoji suštinska potreba velikog broja građana da se ovo područje reguliše, da se donese dobar zakon i da se s njegovom primenom počne kako bi se uveo red. Kao i u svakoj normalnoj zemlji.

Međutim, kada je nadležnom ministarstvu (finansija) postavljeno pitanje zašto ovaj zakon nije donet, odgovoreno je da on nije na listi prioriteta koju je odredila EU!? Dakle, uopšte nije bitno koliko je urgentan neki problem, niti to šta građani Srbije kažu da im je potreba, već je važno šta o tome kaže EU, odnosno kako ona vidi šta su naše potrebe i šta je dobro, loše ili urgentno za nas. Tu vrstu odnosa prema Briselu nemaju ni zemlje koje su u Uniji, pa nije jasno zašto takav stav imaju one koje poput naše tamo neće još jedno dugo vreme.

Nedavno potpisani dogovor o podeli javnih preduzeća garantuje da će stranke DOS-a, koje su u nekom obliku zajedno na vlasti već sedam godina, ostati i dalje zajedno uprkos sitnim sporenjima. Stranke opozicije se, ruku na srce, nisu previše potrudile da nas ubede da stvarno hoće vlast. A videli smo da ogromna većina medija može preko noći da napravi atmosferu kako ulazak te opozicije, odnosno "stranaka starog režima", u bilo koji oblik vlasti znači smak sveta. Dakle, "radio ne radio, svira ti radio" – šta god da uradite, isto je. Poput mira, onomad, tako i danas politika evroatlantskih integracija nema alternative. Bezbednosnu strategiju ćemo dobijati od NATO-a, finansijsku politiku od MMF-a, ekonomsku od Svetske banke, sektorsku od EU. Može i tako, ali čemu onda služe političari i stranke koje bi po prirodi svog posla trebalo da prave neke autonomne programe i politike. Možda treba to ukinuti i zaposliti samo birokrate koje uz dobru nadoknadu sprovode ono što im neko spolja napiše.

Neko ironično dobacuje: pa zar to već nemamo?