Недеља, 05.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Пет претњи за Србију

Нема сумње да је Руанда само британски посредник, „прокси”, у иницијативи за резолуцију о Сребреници у УН и да је земља која вуче конце пре свега Велика Британија, а тек онда друге, укључујући и Немачку
Пет претњи за Србију
(Фото А. Васиљевић)

Специјално за „Политику”

Овај координисани интензивни удар на Србију и српске интересе није неочекиван, већ дуго говорим о том коначном покушају неолибералних западних структура да заокруже серију својих неуспешних пројеката на Балкану којима је директно кршено међународно право, а који сада стижу на наплату, пре фундаменталних промена које очекују свет од ове године па надаље. Оно што је можда било неочекивано јесте то што су са овим активностима загазили дубоко у изборну годину, што је делимично условљено интерним распоредом активности у Савету Европе, али и глобалним развојем ситуације, пре свега сукобом на Блиском истоку и нешто мање у Украјини.

Иако је сукоб у Украјини и формално означио почетак краја англосаксонске хегемоније, мало је оних, и поред здушне пропаганде на колективном Западу, који готово од самог почетка верују да би исход овог сукоба могао да буде другачији од овог који тренутно гледамо.

Поред тога, гласање о резолуцији у Сребреници сада, у тренутку који нема никакав симболички значај, део је и покушаја да се:

– скрене пажња са срамне подршке колективног Запада злочинима против човечности које врше израелске снаге у Гази, који, у многим елементима, заслужују квалификацију геноцида, нарочито у светлу изјава појединих израелских званичника да протераном палестинском становништву не треба дозволити повратак;

– да на овај начин пацификују и приволе део муслиманских гласача пред предстојеће изборе, који су најавили бојкот кандидата странака које су на власти у овим земљама које дају снажну подршку Израелу, да гласају за њих јер они ипак имају „уравнотежен став” и „бране интересе муслимана у свету”. Ово се пре свега односи на Бајдена, али и на остале лидере у Европи.

Није први пут да примењују овакву стратегију. Почетком деведесетих и двехиљадитих, да би прикрили то што под изговором рата против тероризма свргавају лидере и нападају исламске земље кршећи међународно право искључиво да би имали јефтин – или бесплатан – приступ њиховим нафтним ресурсима, они су током распада бивше Југославије непринципијелно подржавали муслиманску страну. Наратив око Сребренице је део тог оквира.

Наравно, ту је и геополитички и регионални контекст. Није тајна да је вишевековни интерес Велике Британије и Немачке да се Србија „обузда” како не би представљала силу на Балкану и да су обе земље, почевши још од Аустроугарске, активно радиле на стварању албанске нације и, у новијој историји, на пројекту „велике Албаније”. Тако да, поред покушаја заокруживања незаконитих пројеката попут „Косова” и унитарне БиХ и глобалног контекста, треба имати у виду и овај мотив, као и историјску фрустрацију због отпора који Србија и Срби пружају с тим у вези. Ова историјска фрустрација је видљива и у наступима локалних немачких, британских, америчких званичника, али и у званичним позицијама њихових влада и осталих релевантних тела.

Зашто су Немачка и Руанда изабране као подносиоци предлога резолуције о Сребреници? За Немачку је ситуација прилично јасна. И поред њиховог „зрелог суочавања с прошлошћу”, постоји дубока фрустрација с тим у вези и стални покушаји да се оптуживањем „политички неподобних међународних партнера” немачки злочини делимично релативизују. Сада се говори само о Холокаусту, а готово се уопште не помиње геноцид над осталим народима Европе. Но, и поред тога, маркетиншки је и даље снажна порука то што је Немачка предлагач резолуције, имајући у виду систематски напор јеврејске заједнице да одржи тему Холокауста у жижи глобалне јавности. Код Руанде мотиви нису у први мах видљиви, и поред застрашујућег броја жртава које су убијене у геноциду 1994. године – 800.000 припадника мањинског народа Тутси, укључујући и неке умерене Хуте.

Велика Британија је последњих деценија интензивирала сарадњу с Руандом, пре свега безусловном подршком диктатору Полу Кагамеу, који је на власти од 2000. године (Тони Блер описује Кагамеа као „визионарског лидера под чијим је вођством Руанда постигла невероватан успех у развоју”). Међутим, британски бивши тренутни званичници жмуре на извештаје о убиствима, произвољним хапшењима, репресијом и оних грађана Руанде који су тренутно ван земље, који се убијају, киднапују и излажу насиљу. Кагамеова влада, уз помоћ британских консултантских кућа, такође користи армију ботова како би застрашила критичаре у јавној сфери, укључујући и на друштвеним мрежама.

Ипак, то није спречило званични Лондон да пре годину и по дана потпише споразум с Кигалеом о аутоматском слању у Руанду свих оних који траже политички азил у ВБ, где би, теоретски, требало да сачекају да се њихови захтеви реше. Истовремено, надлежне британске власти су одобриле захтеве за азил за четворо припадника опозиције у Руанди (?!), што је помало шизофрено, јер ако је Руанда довољно „демократска и безбедна” да се у њу шаљу сви они који траже азил у ВБ, како то да није безбедна за грађане Руанде? Након што је Врховни суд ВБ у неколико наврата спречио полетање авиона с тражиоцима азила у Руанду, након безброј критика међународних институција за заштиту људских права, јер се овим споразумом крше и британски и међународни закони, владајућа коалиција у Лондону је покренула процедуру доношења специјалног закона којим би се спречио Врховни суд да доноси овакве одлуке и убудуће, што је ових дана и успела!

Толико о посвећености ВБ независности судства. Све је релативно за оне који сматрају да су довољно моћни. Имајући ово у виду, нема никакве сумње да је Руанда само британски посредник, „прокси”, у иницијативи у вези с резолуцијом о Сребреници у УН, те да је земља која вуче конце пре свега Велика Британија, а тек онда друге земље, укључујући и Немачку.

Када је у питању број жртава у истинским и наводним геноцидима, треба пре свега рећи да је губитак сваког људског живота непроцењив и ненадокнадив. Ових дана се говорило и о геноцидима са застрашујућим бројем жртава, попут оног почињеног над Јерменима од стране Турске, 1.500.000 људи је тада убијено, што се упорно гура под тепих. С тим у вези, треба погледати „листу геноцида” на Википедији, где се налазе и многе „жеље” да се чињенице лажно прикажу, а које не задовољавају основне правне критеријуме дефиниције по питању геноцида, како би се у неком тренутку исполитизовале, као што се чини у случају Сребренице. На пример, помињу геноцид против Албанаца на западном Балкану (?), геноцид четника против Бошњака и Хрвата итд.

Као сто је 1999. године колективни Запад незаконитом агресијом НАТО-а на СРЈ заувек урушио међународни поредак заснован на праву и створио џунглу у којој влада право јачег, чију цену плаћамо тренутним сукобима који су довели свет на ивицу катаклизме, тако је скорашња одлука ПССЕ о чланству „Косова”, уз грубо кршење основних статутарних и програмских оквира СЕ, означила крај мултилатералних организација. Главна улога у овом срамном чину припала је Грчкој известитељки Дори Бакојани и њеним „препорукама” по политичком диктату Немачке и других земаља. Истини за вољу, ово није први пут да се у светској политици користе непостојећи митови попут „пријатељства” и „личног интегритета”. Заправо, једини известилац у новијој историји који је заиста имао и показао интегритет је Дик Марти са извештајем о „жутој кући”. Врхунац лицемерја је изјава Бакојани да њене препоруке не прејудицирају статус!

Важно је да нагласим још једном да поред већ поменутих разлога за Немачку агресивност на западни Балкан, ту је и растућа фрустрација због ирелевантности на међународном плану, што показује посета видно незадовољног Шолца Кини, где му је дочек организован на нивоу председника месне заједнице. Дочекао га је заменик градоначелника Пекинга. И онда они због оваквих понижења силеџијски лече фрустрације на нама.

Свему претходно реченом треба придодати и нешто што се догодило на последњем заседању СБ УН у вези с Косовом и Метохијом. А то је: пројекат „силовање Албанки” као „крунски доказ” геноцида на КиМ. Овај пројекат су осмислиле британске службе у лето 2018. како би обезбедиле лакшу политичку манипулацију оптужбама за геноцид, о томе је у затвореним круговима током посете региону говорио кључни британски човек задужен за људска права. Циљ је био да се окупи и региструје 50.000 (!) Албанки с КиМ које су биле жртве силовања „од стране српских снага током сукоба” у бившој СФРЈ. Бројеви и приступ требало је да буду промовисани на конференцији у Лондону у јесен 2018. године. Међутим, преамбициозни бројеви и други пропусти довели су до тога да се динамика промени. Број од 50.000? Испада да се цео рат водио силовањем?! Сад су бројеве ревидирали на 10.000–20.000.

Изузетно конзервативно друштво где жене нерадо пријављују овакве трауме, и поред притисака и понуђене финансијске стимулације. Тако су се коначни бројеви оних које су се пријавиле као жртве и оних које су добиле компензацију, јер су злочин могле и да докажу, драматично разликују. Од фебруара 2018, кад су приштинске власти почеле процес регистрације, регистровано је било око 800 пријава, 145 прихваћено, 102 одбијене. Остали су у поступку одлучивања. Потврђени случајеви добијају 230 евра месечно и здравствено осигурање. Овај „пројекат” је замишљен и пласиран управо сад, пред резолуцију о Сребреници, да би допунио слику о наводном геноциду.

Пред нама је очигледно период у коме ће бити много, најмање пет, политичких и безбедносних изазова за Србију проистеклих из потенцијалног пријема Косова у СЕ и евентуалног усвајања резолуције о Сребреници:

– могуће је активирање кризе на југу централне Србије и на северу КиМ;

– биће доведен у питање опстанак дејтонске БиХ и републике Српске;

– могуће је активирање сукоба у региону, као и унутар Р. Србије и односа Београда и Бањалуке;

– могуће је активирање „санџачког питања” након усвајања резолуције о Сребреници;

– могуће је снажније активирање везе Санџака и Косова и структура у Сарајеву и Тирани уз помоћ западних ментора против Србије.

Да би се сви ови проблеми решили, или барем у великој мери ублажили, неопходна је мудрост, знање и јединство.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Саша
И Рокфелер, и.....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.