Дар­ков под­виг из 1991. и да­нас се пре­при­ча­ва

Од на­шег до­пи­сни­ка

Под­го­ри­ца – Го­ре­ли су и зе­мља и не­бо. Вој­ни­ци су бра­ни­ли сво­ју др­жа­ву, ону за ко­ју су при­ли­ком до­ла­ска на слу­же­ње вој­ног ро­ка по­ло­жи­ли за­кле­тву да ће је, ако за­тре­ба, бра­ни­ти жи­во­ти­ма. И до­ђе то вре­ме, та 1990. го­ди­на, кад су Со­ци­ја­ли­стич­ку Фе­де­ра­тив­ну Ре­пу­бли­ку Ју­го­сла­ви­ју (СФРЈ) ру­ши­ли, уби­ја­ли ње­не гра­ђа­не... Опет је кр­ва­рио Кор­дун, јер су хр­ват­ске сна­ге ко­је су раз­би­ја­ле та­да­шњу за­јед­нич­ку зе­мљу нај­пре кре­ну­ле да оп­ко­ља­ва­ју и за­у­зи­ма­ју ка­сар­не Ју­го­сло­вен­ске на­род­не ар­ми­је (ЈНА), где су вој­ни рок слу­жи­ли го­ло­бра­ди мла­ди­ћи, де­ча­ци ко­ји су пре­ко но­ћи по­ста­ли рат­ни­ци.

И би као у оној пе­сми Де­сан­ке Мак­си­мо­вић, „а њих је би­ло де­сет на јед­но­га”, али то ни­је упла­ши­ло вој­ни­ке ко­ји су бра­ни­ли ка­сар­ну „Ме­куш­је” код Кар­лов­ца.

Ме­ђу њи­ма би­ло је и оних из Цр­не Го­ре, по­пут Дар­ка Во­ји­сла­ва Вла­хо­ви­ћа, ко­ји је имао са­мо 19 го­ди­на. Хр­ват­ска па­ра­вој­ска сва­ко­днев­но је на­па­да­ла вој­ску и срп­ско ста­нов­ни­штво, па је и ње­го­ва је­ди­ни­ца укљу­че­на у рат­на деј­ства на Кор­ду­ну. Из­у­зет­но хра­бар у од­бра­ни „Ме­куш­ја” код Кар­лов­ца од же­сто­ких на­па­да хр­ват­ске па­ра­вој­ске, по­ги­нуо је у кру­гу ка­сар­не 28. де­цем­бра 1991. го­ди­не од ге­ле­ра не­при­ја­тељ­ских гра­на­та.

„Био сам ту кад је хе­рој­ски по­ги­нуо. Био је не­ве­ро­ват­но хра­бар. Мно­го ја­да нам је за­да­вао је­дан уста­шки тенк ко­ји је кроз ма­ле отво­ре ку­ћа га­ђао на­ше по­ло­жа­је, ода­кле год деј­ство­ва­ли. Јед­ног тре­нут­ка Вла­хо­вић се с вој­ни­ци­ма до­го­во­ри, без одо­бре­ња ста­ре­ши­на, да усме­ре деј­ство пре­ма не­при­ја­те­љу и тен­ку, са­мо с ва­тре­ног по­ло­жа­ја где се не на­ла­зи Вла­хо­вић. Не­ко­ли­ко на­ших вој­ни­ка ба­ци­ше руч­не бом­бе, деј­ству­ју­ћи и тром­бло­ни­ма. Два на­ша ми­тра­ље­за отво­ри­ше же­сто­ку ва­тру. Вла­хо­вић осма­тра по­ло­жај где ви­ри тен­ков­ска цев. По­што тенк ни­је био у прав­цу ода­кле се отво­ри­ла же­сто­ка ва­тра, мо­рао је да се по­кре­не и из­ву­че цев из отво­ра зи­да па да уву­че цев у дру­ги отвор на зи­ду и деј­ству­је по по­ло­жа­ји­ма где је отва­ра­на ја­ка ар­ти­ље­риј­ска ва­тра”, при­ча за „По­ли­ти­ку” Иван Ми­ло­ше­вић, ко­ји је у вој­ци био де­се­тар.

Вла­хо­вић, на­ста­вља наш са­го­вор­ник, та­да је на­ре­дио вој­ни­ци­ма да се сви по­ву­ку у ду­би­ну кан­ти­не, где су за­шти­ће­ни од ва­тре­них деј­ста­ва.

„На бор­бе­ном по­ло­жа­ју остао је са­мо Вла­хо­вић, че­као је да по­са­да тен­ка на­сед­не на на­шу про­во­ка­ци­ју. Имао је руч­ни про­тив­тен­ков­ски про­јек­тил и у тре­нут­ку кад је тенк про­ту­рио цев кроз отвор зи­да, око со­ко­ло­во до­бро на­ни­ша­ни, чвр­сто сте­же про­јек­тил и че­ка. Тенк по­че по­ла­ко да се по­вла­чи на­зад и из­вла­чи цев. Кад је цев би­ла скроз из­ву­че­на из отво­ра, не треп­нув­ши и не мрд­нув­ши, Вла­хо­вић ак­ти­ви­ра про­јек­тил. Би сна­жна екс­пло­зи­ја, дим и ва­тра из тен­ка. Био је то спа­со­но­сни по­го­дак. Про­јек­тил је про­шао кроз отвор и ди­рект­но по­го­дио тенк”, при­се­ћа се Ми­ло­ше­вић.

Ско­ро да је­два успе­ва да на­ста­ви при­чу, ка­же: „Кад је хтео да се по­ву­че и кре­не у си­гур­но скло­ни­ште где су га че­ка­ли дру­го­ви, па­ло је не­ко­ли­ко ми­но­ба­цач­ких ми­на по­ред ње­га, смрт­но га ра­нив­ши. На ме­сто по­ги­би­је Вла­хо­ви­ћа до­ђо­ше ста­ре­ши­на и ње­го­ва де­се­ти­на. Уне­со­ше те­ло на без­бед­но, у кан­ти­ну.”

Ни­је би­ло пу­но вре­ме­на за опро­штај од дру­га, усле­ди­ло је хр­ват­ско гра­на­ти­ра­ње. Дар­ко Вла­хо­вић, хе­рој, са­хра­њен је уз вој­не по­ча­сти 2. ја­ну­а­ра 1992. го­ди­не на гро­бљу у Сре­тен­ској Го­ри, Ров­ца. За из­у­зет­не вој­нич­ке вр­ли­не и хра­брост у то­ку рат­них су­ко­ба уна­пре­ђен је у чин мла­ђег вод­ни­ка и пост­хум­но од­ли­ко­ван Ор­де­ном за хра­брост Пред­сед­ни­штва СФРЈ. У знак при­зна­ња за ис­по­ље­ни па­три­о­ти­зам у од­бра­ни отаџ­би­не, име ју­на­ка, мла­ђег вод­ни­ка Дар­ка Вла­хо­ви­ћа, уре­за­но је на спо­ме­ник у ка­сар­ни „Ма­сли­не” у Под­го­ри­ци да све­до­чи о ге­не­ра­ци­ји ре­гру­та до­стој­них рат­не сла­ве сво­јих пре­да­ка.

Но­ви­ца Ђу­рић