Још једна тура пред фајронт

Кад су с почетком транзиције накратко затворене кафане чувеног „Бермудског троугла”, неформално удружење новинара „Политике” и Радио Београда (са симпатизерима из „Борбе”), нашли су уточиште у бифеу „Херцег Нови”, у горњем делу Скадарске улице, повише нашминкане „Скадарлије”.

Присуство управо приспелог новинарског „ученог друштва” изменило је крвну слику тог некад пустог свратишта, па је онде залазила и пристојнија клијентела: уметници, професори, неколико академика, пословни људи, неки тобож заблудели политичари, за њима и радници Службе, чак и „кафеџијска конкуренција”, те се зато и комшилук променио и профинио.

Уз мезетлуке, салате и јела са роштиља као „специјалитет куће” била је карта пића са ценовником који није морао да се чита здесна улево!

Галерија заслужних

Онда се неко досетио да зидове кафане украси портретима редовних гостију, а тај посао обавили су чувени карикатуристи „Политике” и „Вечерњих новости”. Нацртано их је и окачено педесетак, двоструко више него што има седећих места.

„Херцег Нови” наследио је положај и углед кафане „Вук Караџић”, мада му је повест замагљена селидбом. Јер, пре пола века премештен је у локал у којем је некада била месара, пре тога радња са канцеларијским прибором, а на његовом месту осване бакалница. О томе је доста знао госин Шишко, мање познат као Стеван Јовановић, који је век поживео у суседној згради с бројем 4 (а преко дана за првим столом слева). Нажалост, отишао је на последње путовање, а нико се није досетио да прибележи његова сећања (утеха би могла бити то што се и његов лик разазнаје међу окаченима). Био је душа од човека, а упамћен је по томе што је крештао када прича и што је новинарској братији увек зазивао туру пркосно одбијајући узвратну част.

Комшилуку је била предворје стана, Петру Краљу одмориште на путу од Дорћола до Атељеа 212 и натраг, а Радету Вучковићу кад крене до центра града, сликару Рогићу и професору археологије Ђорђу Јанковићу илегално уточиште, етнологу Драгомиру Антонићу свратиште за лечење осаме, а Петар Зечевић, оснивач и директор ПКБ-а, свраћао је и под старе дане... Била је уторком и петком и место окупљања новинских фотографа, сликара када наиђу (читај, редовно), песника и писаца када се смрачи, политичара и јавних радника за видела, око ручка, да не нарушавају углед, страних гостију Београда непрекидно задивљених призорима које нигде нису затицали, а градски боеми су јој били нешто као „зачински додатак”. Али...

Новинска патка

Као гром из ведра неба одјекнула је вест да ће то уточиште престати да ради 1. маја! Што је још страшније, ни 30. априла кафана неће примати успутне госте јер је унапред резервисана, а многи су намеравали да се тог последњег дана опросте од ње, персонала, и другара како доликује.

– Тачно је, кафана је 30. априла резервисана – објаснио је газда Зоран Марковић радозналом госту са сетом у гласу.

– Јер од 1. маја сам у пензији па сам је резервисао за себе и вас, редовне госте, од којих су многи постали моји искрени пријатељи. Жалим што одлазим, а радујем се јер ћу коначно моћи мало времена да посветим и себи – најављује Марковић.

А шта ће бити са кафаном?

– Помислио сам да ће се у овај простор уселити штогод друго, али сам открио да ће ипак остати кафана када ме је власник пословног простора, мој стари познаник и добар човек, љубазно замолио да му продам ову „галерију у галерији”, а ја му објаснио да она не припада мени, већ „Херцег Новом” и гостима. Тако сам докучио да кафана остаје то што је и била јер сумњам да би наше портрет-карикатуре пристајале фризерском салону, биљној апотеци или продавници сувенира... А и ваља сачувати кафане које су ушле у градску историју, урбану географију и митологију подижући углед метрополе.

Наздравили смо раздрагано у то име... па још и „на рачун куће”!