​ Америка би да препусти Европљанима рат у Украјини

Како се извући из новог светског сукоба? Ово питање мучи Американце још од онога тренутка када је Русија покренула Специјалну војну операцију у Украјини. „Црвена линија” коју је тада повукла Москва, а која казује да би било какво директно уплитање западних оружаних снага на страни режима Володимира Зеленског, као и испоруке далекометног наоружања, значило и отворену објаву рата, озбиљно је схваћена.

Једнако тако оцењена је и могућност да се у сукоб против Русије укључи цео НАТО, као моћна западна војна организација. Недостатак јасних параметара који би указивали на то како би се такав рат завршио, колико би трајао, какве последице би изазвао и, на крају крајева, ко би из њега изашао као победник, показао се као ефикасна кочница од свих идеолошких и сличних несугласица и пословних интереса. Укратко, Русија је сувише велика држава да би било ко могао у целости да је окупира, а то значи да ни евентуални војни сукоб не би био у потпуности окончан.

Зато задатак могуће акције Запада не би био покоравање Русије, већ њено – исцрпљивање. Али до које мере? Јер ратовање би сигурно нанело велику штету и евентуалном победнику, а што би последично утицало на свакодневицу, социјалну стабилност, животни стандард и на тој страни. А елити у Вашингтону такви експерименти никако нису потребни.

За Америку је решење, наизглед, просто: препустити све Европљанима и из прикрајка сакупљати оно што доноси добит. Ако знамо да вољу за уваљивањем у нову велику катастрофу немају ни у Немачкој, ни у Француској, ни у Италији, ни у Холандији, долазимо до закључка да би терет будуће катаклизме морао да падне на леђа непосредних руских суседа, пре свих Пољске, Румуније, Чешке, балтичких земаља, можда Хрватске... Али сви поменути (осим Хрватске, која је била део Југославије) добро памте време када су, по окончању Другог светског рата, своје суверенитете, кроз тзв. Варшавски пакт, морали да препусте совјетској централи у Москви. Тешко је веровати да би сви поменути били вољни да прихвате „повратак историје”.

Као што рекосмо, још мање су вољни да гину момци на западу нашег континента. Деценије релативног мира и убрзаног просперитета као да су пацификовале вишевековне светске освајаче. Мало је данас оних који су спремни да топлину дома, конзерву пива и добру интернет везу замене за гацање по замрзнутом блату негде у руској дубини и – извесну погибију. Испоставило се да су на данашње житеље Старог континента више утицали блокбастер филмови који обрађују епопеју Другог светског рата и муке тадашњих Хитлерових јуришника, него све историјске лекције и сећања предака.

Приче појединих западних лидера, попут француског председника Емануела Макрона, како су спремни да на фронт у Украјини упуте одређене војне јединице, за једини циљ имају привлачење медијске пажње. Јер ради се о заиста незнатном броју плаћених војника, оних којима није толико важно на којем фронту ће се наћи, већ колико ће пара за то добити. За разлику од њих, рат какав прижељкују Американци водили би обични војни обвезници, којима је и те како важно да се по обављеном послу врате својим кућама, породицама, редовним пословима, лечењу траума.

А украјинска драма показала је да на фронт шаљу управо већину таквих. Десет милиона избеглих и интерно расељених земљака Зеленског јасно указује на недостатак воље за саможртвовањем. Зашто би остали Европљани размишљали и осећали другачије. Поготово што су свесни да главе не би губили за своју добробит и благостање најближих, већ због хира комшија са западне стране Атлантика.

Американци ће морати да одлуче и јасно кажу шта желе. Времена када су могли да раде шта хоће одавно су прохујала. Сада други воде игру и у Вашингтону су тога свесни. Маневри којима покушавају да избегну повлачење са огромних простора Блиског истока, Европе, југоисточне Азије, за сад су једино што им је преостало. Али у САД су свесни да томе има краја. Све је видљивије усмеравање пажње на домаће проблеме и припрема за тренутак када ће њихова држава постати само једна од сличних и када при контактима са партнерима више неће моћи да наступају са позиције суперсиле коју су им доделиле турбулентне деценије прве половине прошлог века.

Свега наведеног свесни су и Европљани који само чекају да им се западне комшије коначно скину са грбаче. Ако буде довољно памети, лекције са рушењем гасовода Северни ток којим су се снабдевали јефтиним енергентима, као и поразом у покушају да се Русија економским санкцијама ослаби, биће добро схваћене. Управо стога може да се каже да је климање главом на савете и препоруке из Америке данас више ствар навике него искрено слагање. Европа и Русија су недељив простор, једнако географски као и духовно, а Атлантик је, ипак, непремостива баријера.