Сребренички гамбит на Источној Реци

Јехуда Бауер, Гидеон Грајф и Ефраим Зуроф, тројица највећих јеврејских ауторитета за питања ратних злочина и геноцида, објавили су протеклих дана своје протесте због иницијативе Немачке и придружених јој држава, сестримица и милих јетрвица међу којима и Црна Гора, да у Генералној скупштини Уједињених Нација (ГС УН) прогурају фамозну „резолуцију о геноциду у Сребреници“.

Тројица професора, историчара и интелектуалаца са планетарним референцама и интегритетом, заступају истоветан став: стрељања босанских муслимана у околини Сребренице, јула 1995. године, није било (не)дело геноцида.

Зуроф каже да ГС УН, правнички речено, нема активну легитимацију да просуђује, а још мање да пресуђује о овој, правној а не политикантској ствари, то јест да тај орган УН „није место“ где се одлучује „да ли је неки историјски догађај геноцид“ (Тањуг, 18. април).

Став све тројице, поименце, подржао је, у интервјуу „Спутњику“ (26. април), Јахел Вилан, амбасадор Израела у Београду, истичући да држава Израел не прихвата квалификацију „геноцида“  за Сребреницу и тако зарадио етикету „људске срамоте“ којом га је почастио Елмедин Конаковић, министар спољних ђелања БиХ (хрватски портал index.hr, 27. априла).

По дефиницији геноцида УН из 1948. године, „сребренички геноцид“ је лажна застава.

Али, за јеврејски корпус, овај покушај кривотворења осетљивих међународних регула усвојених на њујоршком Ист Риверу (Источној Реци) пре 76 година, јесте сејање суштинске, онтолошке конфузије.

За јеврејске и остале страдалнике у 20. веку (српске, јерменске, руске...) такво, оријентално „извлачење асуре“, подмукло „мршење конаца“, латинско „подметање ногу“, илити гамбит (dare il gambetto)  је релативизација кључне виктимолошке (жртвословне) дефиниције, симболичко и семиолошко деградирање и дерогирање појма холокауста и банализација милионског спаљивања Јевреја у плинским коморама немачког Трећег Рајха.

Не само за Јевреје, ова порнополитичка петарда сумњивог тајмнига је регресија светскоисторијског памћења.

Површно би било игнорисати претпоставку да се баш у овој димензији крију темељни разлози за пролонгирање гласања, са најављеног 27. априла на 2. мај, а онда, по други пут, са 2. маја не неки, неодређени датум.

О том сведоче и комплементарни фрагменти у изјашњењима Вилана, Зурофа и Грајфа.

Амбасадор Вилан: „Не кажем да је холокауст једини геноцид, било је још геноцида широм света. Али, када Сребреницу назовете геноцидом, по мом мишљењу то умањује важност тог термина који би, сматрам, требало да се користи само за геноциде“.

У ауторском тексту за „Тајмс оф Израел“ (према порталу „Политике“, 28. априла) Зуроф  наглашава да би „означавање Сребренице као геноцида додатно ослабило сам значај тог појма“, а Грајф (интервју Танјугу, 17. априла) тврди да је у питању „покушај преправљања историје“.

Убијање геноцида у појам

Стратешки мотив сребеничке операције најдубље је загребао Ефраим Зуроф  (Танјуг). Испод босанског епидерма лако је нашао немачко крваво ткиво. Зуроф, уз опаску да је предлог резолуције „страшна и велика лаж“, каже како постоји основа за сумњу у задње намере Немаца који „покушавају да умање сопствене грехе и кажу да су Срби спровели геноцид“.

Зурофово куртоазно ограђивање од ове пројекције има значај рутинског дипломатског манира. Виши степен немачке лоботомије заправо је замагљивање историјске перцепције холокауста, брисање тог страшног, антрополошког жига немачког милитаризма и расизма трансфером кривице на Другог (Србе). 

Срби су, у тој великој и мутној ревизионистичкој игранци, притиснути оваквим германским чекићем и наковњем Римске курије, израженим кроз доктрину „чишћења повијесног памћења“ коју је ауторизовао папа Војтила (Јован Павле Други) а коју, у католичкој цркви Госпе Јасеновачке, у селу Јасеновцу, тренира пожешки бискуп Антун Шкворчевић, сваке године од 2002. до ове, на петак пред католичку Цвјетницу, уз присуство епископа пакрачко-славонског СПЦ.

Шкворчевић је још у марту 1999. добио ово задужење од Војтиле у Риму. Та представа у Јасеновцу зове се „Дан обнове чишћења памћења и спомен мученика“, а на миси, као централном чину, дешава се ово: „Том приликом се спомињу све жртве страдале у Јасеновцу, Старој Градишци тијеком и након Другог свјетског рата, те Домовинског рата“ (портал “Хрватско небо“, 6. травња 2017.). И све то уз приоритетну, маријанску (госпинску) димензију и мистерију.

Српска позиција је надреална, притиснута с оба краја, између два пола манипулативне осовине: немачке парадигме (где су Срби геноцидни кривац) и Војтилиног наука (где су Срби као усташке жртве помешани са политичким робијашима из Старе Градишке и жртвама тзв. Домовинског рата).

Термин геноцид смислио је Јеврејин Рафаел Лемкин. Јевреји имају чак три синонима за ово, највеће зло: холокауст (старогрчка реч), шоа (хебрејска) и хурбн (на јидишу). Саламон Јазбец (1965), Јеврејин из Загреба, можемо слободно рећи мултидисциплинарни мислилац, сковао је нови жртвословни термин - хурбноцид, којег Јазбец овако дефинише: „ У мојем вокабулару хурбноцид је суставно уништење сјећања на холокауст, у ширем смислу суставно упропаштавање повијесне меморије на било који геноцид; у пренесеном значењу поновно убијање жртве“ (“Печат“, 7. јануар 2010.).

Другим речима, Јазбец је пронашао име за убијање геноцида у појам.

Јазбец је аутор књиге Magnissimun crimen (Највечи злочин) са поднасловом: Пола вијека ревизионизма у Хрвата, у којој анализира дириговани заборав усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, са насловом који парафразира књигу Виктора Новака Magnum crimen (Велики злочин).

. Главна метода спровођења хурбноцида јест повијесни ревизионизам. Рревизионизам прикладно омогућава потпуно изокретање односа; након што бива проведена кроз његов кабинет чуда, жртва виктимолошком алкемијом престаје бити жртвом. У коначници се жртва мора несретно упињати да је се уопће доживљава жртвом, док у климаксу те дијаболичне представе друштвена већина чак нука (нутка, подстиче) жртву да „клечећи моли за опрост“ – као што су се дрзнули захтијевати неки шовенски циници почетком деведесетих у овом крају свијета, каже Јазбец.

До којих дубина може да склизне та регресија, пермутација самосвести жртве, објашњава Џулија Горин, америчка публицисткиња, Јеврејка рођена у СССР-у, у тексту објављеном у „Светској јеврејској ревији“ 2005. (превод у „Нину“, 21. јула 2005.).

- Србија у последње време доживљава јединствен и чудноват феномен. Уморни од жигосања, било оно заслужено или не, Срби врше једну врсту сакажњавања. Жељни да буду прихваћени у међународну заједницу „пристојних“ народа, очајнички желе да њихове власти једноставно испоштују било какве захтеве са Запада и да Милошевић буде осуђен, како би коначно заборавили деведесете. У ту сврху, многи Срби прибегавају или самоцензури (данас је у Србији политички неподобно да се бране или чак објашњавају дела Срба током деведесетих) или самообмани, убеђујући себе саме да је свет у праву и да су они заиста главни негативци деведестих, и највећи кривци за грађанске ратове који су им уништили земљу. Другим речима, Срби издају сопствену историју. Можда би први знак овога био коментар у „Њујорк тајмсу“ 1999. године, у коме је једна Српскиња написала да није битно што стварни број убијених на Косову не одговара причама; ако је макар и само један Албанац страдао непримерено, Србија је заслужила бомбардовање, пише Горинова.

Пандани овакве жалосне самоперцепције су тзв. стокхолмски синдром и „манкуртизам“ (по казашкој легенди, манкурти су били древни робови Казаха, ратни заробљеници, којима су нови господари, једном ужасавајућом методом, гужвајем лобање помоћу сирове камиље коже, брисали самосвест и сећање на прошлост и порекло).

Епилог

Џулија Горин у свом есеју цитира и коментарише разне ауторе који су се бавили „српским синдромом“ од чега смо издвојили четири пасажа.

- Свакако да је Хенитију (Шон Хенити, коментатор „Фокс њуза“) приказивање овог снимка (тзв. сребреничка трака) била ретка прилика да се покаже добра воља према исламском свету – а у ту сврху се Срби користе већ годинама. Као, мада муслимани широм света чине злодела, нашао се, ето, изузетак где православни Срби, отпадници од секуларне Европе, наводно воде џихад против муслимана. Срби служе као врећа за вежбање; за клеветање Срба нико не одговара. Први извештаји о терористичком нападу на Светски трговински центар 1993. спомињали су „српске терористе“.

Политички сатиричар Олег Атабашијан, уредник PeoplesCube.com-a резонује зашто су Срби, за западњачки естаблишмент и медије, згодни за улогу парија:

„Срби се савршено уклапају у стереотип политички подобних негативаца. Белци су, хришћани, Европејци, наводно криви за угњетавање најпопуларније мањине, муслимана. Цела српска нација се пред нашим очима жтвује на олтару култа самомржње, у који се претворила наша западна цивилизација“. Затим:

- Срби су мета пропаганде невиђених размера, која их оптужује за злодела равна нацистичким, вели Малић (Небојша Малић, вашингтонски коментатор балканских питања). Сетимо се само Кристијан Аманпур са Си-Ен-Ена, када је извештавала са сахране две муслиманске бебе које су убили српски снајперисти, мада су у питању биле српске бебе, а  снајперисти муслимански.

Три недеље пре бомбардовања СР Југославије 1999. први командант Унпрофора, индијски генерал Сатиш Намбијар, рекао је у говору у Нју Делхију:

- Описивања Срба као злочинаца а свакога другог као жртве није било само штетно већ и лицемерно. По соспственом искуству знам: све стране су грешиле, али су једино Срби били спремни да признају да нису анђели. Сви други су инсистирали на сопственој невиности. Мојих 28 хиљада војника, и бројни службенци УНХЦР-а и Међународног црвеног крста нису били сведоци никаквог геноцида, већ само убистава и масакрирања на свим странама.