Каранфил се на пут спрема

У једној песми групе С.А.Р.С постоји стих – „Мој дебели ладе зашто људи раде?” Ма колико данас, када се раду придаје тако велика пажња и значај, то питање може деловати бесмислено, треба се подсетити да рад није одувек био нарочито цењен. У античко доба физички рад је презрен као недостојан слободног човека. Рад је био намењен робовима. Ни хришћанство, све до појаве протестантизма, није рад видело као вредност по себи. Напротив, склоност контемплацији и молитви далеко су више вредноване од физичког рада и стицања материјалних добара које он омогућава. Хришћанство, заправо, више вреднује сиромаштво, а рад се у Библији повезује са божјом казном за први грех: „С муком ћеш се од земље хранити … са знојем лица својега јешћеш хлеб”, грди Бог Адама. Заправо, током најдужег периода људске историје у традиционалним друштвима рад се доживљава као нужност и више се цени ратничка него радничка вештина. На једном зиду у једном градићу једне бивше домовине стајао је графит који, колико духовито, толико и прецизно, описује однос традиционалног друштва према овој теми – боље динар у ладу него три у раду.

Тек у модерно доба почиње да се мења однос према раду. Занимљиво је да је баш хришћанство у својој протестантској верзији битно утицало да рад почне да се вреднује као морална категорија. Па ипак, индустријска револуција и капитализам су највише допринели промени односа према раду. Увођење скупих машина у производњу више није остављало простор за немар који су према послу имали сељаци. Да би се од традиционалног пољоделца, чији је радни ритам зависио од природних циклуса, створио радник који у фабрици ради и дању и ноћу, и зими и лети, и под свим метеоролошким условима, било је неопходно да се промени однос друштва према раду, односно да се створи култура рада. Викторијанско доба у Енглеској остало је, између осталог, упамћено и по томе што је жигосало лењост као социјалну болест, а вредновало марљивост као врлину. Тако је капитализам стварао нову културу рада и ширио је по свету упоредо са новим индустријским начином производње и тржишним начином пословања.

Па ипак, нови поглед на рад није изменио вредновање и поглед на радника. Напротив, Енгелс је проучавајући живот радничке класе у Енглеској тог времена забележио: „Ко раднику гарантује да је довољна добра воља за рад па да добије посао, да су поштење, марљивост, штедљивост и још многе друге врлине које му мудра буржоазија препоручује, за њега прави пут ка срећи.” Детаљно описујући услове живота и рада различитих категорија радника, Енгелс је, на основу својих непосредних увида и докумената који су му били доступни, представио врло тужну слику на којој доминира сиромаштво, отуђење, омаловажавање и сурова борба радника за преживљавање.

И мада су егзистенцијални услови живота радника временом у значајној мери побољшани захваљујући борби инспирисаној, између осталог, и оваквим књигама; иако је живот на нашој планети у сваком погледу доживео до тада незамисливе трансформације, суштина живота радника није се битно променила. Истину коју је Енгелс описао на пар стотина страна, Брус Спрингстин је готово 130 година касније сажео у пар једноставних стихова: „Рано ујутро фабричке сирене пиште/Човек устаје из кревета и навлачи своју одећу/Човек узима свој ручак, излази у праскозорје… Кроз дворце страха, кроз дворце бола/Видим свог тату како по киши пролази кроз фабричку капију/Фабрика му одузима слух, фабрика му даје живот… Крај дана, фабричка сирена плаче/Људи пролазе кроз та врата са смрћу у очима… Неко ће се повредити вечерас/То је рад, рад само радни век/Јер то је рад, рад само раднички живот.”

Капитализам је, дакле, променио однос друштва према раду, али не и према раднику. Монотонија, болест и смрт неумитна су замена за хлеб насушни да се прехрани породица. Обећање социјализма је било да ће „презрени на свету” својом борбом и руковођени комунистичком авангардом променити свој живот и остварити људске потенцијале. Радници су постали радничка класа. Данас постоји мит о идиличном животу радника у социјализму и посебно социјалистичкој Југославији. Тај мит је изградила комунистичка елита која са животом радника већ након друге петолетке више није имала много додира. Истина, виши делови социјалистички схваћене радничке класе, односно њена авангарда и поштена интелигенција остварили су социјалистички сан. О стварном животу радника реалистичније сведочи једна песма новосадске групе „Балкан”, с почетка осамдесетих година прошлог века. „Мој стари већ годинама окреће бицикл сваког дана/од куће до предузећа прва, друга, трећа./Он је тридесет пета-шеста, вечно трећа смена/он је тридесет пета-шеста, без кравате, уморна и повијена./Минималац сваког првог, мала фирма, шта ће сутра бити/топао хлеб и литар млека, аконтација, зајмови, кредити./Он је тридесет пета-шеста, не разуме сваки изум/он је тридесет пета-шеста, подмеће леђа за реализам./Он је тридесет пета-шеста, преко синдиката на море/он је тридесет пета-шеста, увек у партеру никад горе.”

Овако би о животу радника у социјализму вероватно писао и сам Енгелс. Он се, како је говорио, одрекао друштва и банкета и шампањца средње класе, а своје слободне сате је посветио контакту са обичним радницима. Они који данас с патетичном носталгијом говоре о положају радничке класе у Југославији, раднике су виђали углавном на соцреалистичким сликама и журналима филмских новости.

Као сваки, и овај мит садржи зрно истине. Радничка класа, тачније њена авангарда и средњи слој, живела је социјалистички сан. Када је дошао ред да и обични радници доживе магију, социјализам се урушио, а сав шут се свом тежином сручио углавном на њихову главу. Тако је било мање-више у свим социјалистичким земљама. Уживљен у улогу једног од преживелих радника, Миле Кекин је, попут неког лирског социолога, записао: „А кад стигнем до порте и до спуштене рампе/скинем капу за све нас који још памте/дан кад су испред фирме стале црне лимузине и рекли/Бог, домовина, нација, сви на под, ово је приватизација/направите места за обитељи двеста…/А преко пута испред „Лидла”/мој сектор производње чека уз једну пиву из кју-пака/можда им вечерас признам како смо пали без испаљеног метка/на стару фору новог почетка”.

Неки тврде да радника више нема, да се та врста изгубила у транзицији, али греше. Њу сада претежно узгајају у Азији и Африци у складу са промењеном климом глобалног капитализма. Оданде, по потреби, примерци те врсте долазе чак и код нас, баш као што су некада наши радници одлазили у бели свет с песмом „Каранфил се на пут спрема”. Ни Србија више није само рад и зној, постоје Београд на води и Жекс бој – да парафразирам Џонија на крају.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa