Стамене жене у коповским шињелима

Тамнава – Западно поље – Сваки милиметар копа познаје Милена Дејановић из Лазаревца, геометар Геодетске службе „Тамнава – Западно поље”. Већ 37 година ради у директној рударској производњи, равноправно с мушкарцима. Лако се бори и са некада суровим условима, ужареним тропским данима, поларно хладним јутрима, мећавама, блатом и уз много коповске прашине.

– Замислите само на шта смо личили кад смо се сви сручили у блато док смо гурали тај газ који се заглавио! Ма очи ти се не виде од блата, не разазнајемо се. Каљави од главе до пете, а већ смо довољно били прашњави, уморни од ношења тоне опреме, исцрпљени од прескакања трака… Али ето, ми и те тешке тренутке памтимо више као комичне – прича насмејана и посве шармантна Милена.

– Није лако бити геометар у руднику, а још теже је бити жена у том занимању. Коп сигурно није гостољубиво место, поготово кад је најгоре, кад упече сунце или кад „лије као из кабла”. А кад се сиђе „у рупу”, нема изласка док се посао не заврши. Шта нам све кожа трпи, први поцрнимо, али и боре добијемо. Навикла сам на свој посао, па га веома поштујем – истиче Милена.

А посао геометра је веома одговоран – прате сва дешавања на системима, свако померање трачних транспортера, дају нивелете за плацеве, рачунају запремину ископаних маса, раде потребне обрачуне два пута месечно, експропријацију, послове у грађевинској струци, примењују разна геодетска мерења у машинству... Од недавно поседују и дрон који користе како на „Тамнави”, али и на коповима Поље „Г” и „Радљево”.

– Колико километара пређем у току дана по копу не знам ни сама. Само једна трака је три километра дуга. Наравно, не иде се увек пешке, али кад превоз не може да прође, нема друге опције. И све време носим опрему. Јер ми смо по томе јединствени у копу, нико није натоварен као ми – радно одело, заштитна опрема, шлем и цокуле, носимо статив, инструменте, коље, секире, значке – појашњава Милена.

За Раду Бељић Радојичић из Уба кажу да је „средила крш” и сада све држи под контролом. Као машински инжењер оперативе и одговорно лице за управљање отпадом на западнотамнавском угљенокопу, ова дама има пуне руке посла. Само формирање система управљања отпадом је био комплексан посао, али примењујући принцип темељне генералке у кући, јер свака жена зна да се нагомилани „хаос” једном мора средити, Рада се годинама борила и изборила да успостави ред.

– Водим евиденцију и радим извештаје за све врсте отпада које се генеришу на копу „Тамнава – Западно поље”, сарађујући са службом за управљање и отпадом и опасним материјама у сектору за заштиту животне средине – кратко и јасно објашњава Рада зашто је њен посао посебан и битан.

– У нашој средини где је приоритет производња угља, отпад се тешко препознаје као ресурс јер генерално немамо довољно развијену свест о томе. Међутим, последњих 14 година се бавим отпадом и веома сам поносна на ово што смо успели – истиче Рада, која је на овом копу почела да ради пре 27 година, одмах после завршених студија.

Захваљујући очевом спартанском начину васпитања, вредној, прилагодљивој и упорној Ради није било тешко да опстане у претежно мушком колективу и да равноправно с колегама ради свој посао најбоље што уме.

– Најтеже је било устројити и навићи људе да препознају, прикупљају и класирају отпад по копу и радионицама. Код нас је најзаступљенији неопасан отпад, гвожђе и челик, највеће количине таквог отпада стварамо – објашњава Рада, додајући да се контролисањем отпада чисти и ослобађа простор који им је стално потребан.

На црпној станици Радљево, која се налази уз само проточно језеро Кладница, Ана Живановић из Шопића ради последњих осам година као руковалац пумпи у оквиру Службе за одводњавање. Електромеханичар по струци, након завршене средње школе Ана је десет година радила као евидентичарка. Међутим, како сама истиче, више се пронашла у овом изазовнијем, мада и доста захтевнијем, послу пумпара него у канцеларији. Контролисање пет пумпи у црпној станици, две пумпе у водосабирнику и девет бунара на кровини копа основни су Анин задатак.

– Дежурам на црпној станици, где контролишем пумпе које црпе воду из копа у језеро, а оптимални ниво језера одржавам тако што се пумпама вода шаље у реку Колубару – наводи Ана, која уторком и петком обилази и прати и девет бунара отпадних вода на кровини копа.

Запамтити и упознати сву опрему, разликовати различите врсте пумпи, знати сваког тренутка њихово бројно стање, познавати разноразна црева и њихове мере – то је био највећи изазов за Ану. Много јој значи што има одличне колеге. Њихове вредне руке направиле су око црпне станице праву малу зелену оазу с воћкама, цвећем, клупицама за одмор, а близина језера и његовог богатог биљног и животињског света чини да се лако заборави да је рудник ту негде иза ћошка.