Сви би да преговарају у Маскату

Тања Вујић

Мистичне химне суфија. „Лабудово језеро” у кореографији кинеске акробатске трупе. Пучинијеви „Боеми” и омаж Марији Калас. А за крај сезоне „Шехерезада” у извођењу балетске трупе из Каира. Пролећни репертоар Краљевске опере Омана у Маскату (основане 2011), сликовити је пример посвећеног умрежавања светова, по коме султанат на крајњем југоистоку Арабијског полуострва постаје све познатији у глобалној арени жестоких сучељавања, посебно оних на Средњем истоку. Оман иначе већ деценијама има изразити таленат да уприличи дипломатски менует – отмени плес у коме се играчи не додирују.

Свежих примера је ту прегршт. Тимоти Лендеркинг, специјални изасланик САД за Јемен, недавно је боравио у Оману како би разговарао са домаћинима, између осталог, и о забрињавајућој упорности проиранских Хута да немилице гађају цивилне и западне војне бродове на јужним прилазима Црвеном мору. Неколико месеци раније, пред Нову годину, морнарице Омана и Ирана извеле су здружену поморску вежбу надомак Ормуског пролаза како би „ојачале борбену готовост у случају безбедоносних изазова”. Потом су у јануару високи званичници Вашингтона и Техерана имали прилику да у Маскату размене мишљења о Хутима и о понечему још, а да се ниједном тамо лично не сусретну и да вест о том дипломатском менуету процури тек два месеца касније.

Оман је „држава саговорника”, сматрају упућене дипломате из белог света. Иза тог угледног рејтинга стоји визија слична оној што је хармонија у музици, које је у изобиљу на репертоару Краљевске опере у Маскату. Било како било, то велелепно здање у елитном крају Шати ел Курм, грађено је иначе пуних десет година, са идејом оснивача модерног Омана, султана Кабуса бин Саида (1940–2020) да сиромашну, ултраконзервативну државу изведе из вишедеценијске изолације и утисне на геополитичку мапу региона и света.

Да оствари ту визију, британски војни ђак, Кабус бин Саид је упола гласа у разговору у једном хотелу у Лондону 1970. године, обавестио свог оца Саида бин Тајмура, султана од Маската и Омана, да од тог тренутка више није владар. Од скрајнуте земље у којој је дотле било забрањено слушање радија и ношење наочара за сунце, Оман је под управом султана Кабуса бин Саида, иначе великог љубитеља класичне музике, у следећих неколико деценија прерастао у стратешку позорницу најдискретнијих мировно-дипломатских преговора у том делу света. Читаве студије написане су о Оману као „Швајцарској Средњег истока”.

У арени изразито подељених страна, Оман је тако својевремено јавно подржао мировне разговоре Египта са Израелом 1977. и преговоре у Кемп Дејвиду 1978. Дугогодишњи саговорник шаха Резе Пахлавија, султан Кабус је по свргавању шаха 1979. очувао историјске везе Ирана и Омана, потом и са режимом ајатолаха Хомеинија, да би 1980. Маскат био прва арапска престоница која је ушла у деликатни војни споразум са Америком.

Менует је у Маскату потом доследно игран деценијама. Тако, директор ЦИА Вилијам Бернс у својој књизи „Позадински канал” („Back Channel”), открива колику је улогу играло посредовање Омана у потписивању нуклеарног споразума Запада са Ираном 2015. године. Према Бернсу, ирански званичници су поруком преко Омана још 2012. предложили САД први сусрет у Маскату.

Мостови су потом зидани и рушени, али је Оман остао доследан свом дипломатском имиџу, најпре за добробит земље са 4,6 милиона становника (око два милиона су странци).

Оснивачка чланица Савета за сарадњу земаља Залива (ГЦЦ), озбиљан војнополитички ослонац Вашингтона и Лондона, Оман је истовремено чланица ОПЕК-а плус, која данас 85 одсто своје нафте извози у Кину, остварујући бруто приход по становнику од око 21.000 америчких долара (55. место на свету). Неужурбан, за разлику од бројних арапских престоница и метропола, Маскат је афирмисани дипломатски ослонац најширем кругу заинтересованих страних саговорника и преговарача. У позадини тог ретког успеха једне „мале земље” стоји султанов особени „хармонијски кредо”. Наиме, последњи пут виђен у јавности 2018, током изненадне посете израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа Маскату, султан Кабус чврсто је веровао да „тврдокорност у верским поимањима води ка заосталости муслимана, превласти насиља и нетолеранцији”.

Такав позив на преиспитивања ради преговарачког „плеса” у Маскату или преко њега уважавају данас бројни актери који би да изађу из сукоба. Тако је 7. априла ирански шеф дипломатије Хосеин Амир-Абдолахјан посетио Оман, када је у разговору са домаћинима постало познатије шта Техеран спрема као одговор на бомбардовање дипломатског комплекса у Дамаску. Том приликом је, кажу упућени, сигнализирано из Техерана да ће узвратна реакција бити таква да се избегне велика ескалација. Како се штимују поруке таквог значаја?

„Дипломатија у мултиполарном свету подразумева разговор са свима за добро свих”, истакао је зимус Саид Бадр бин Хамад ел Бусаиди, министар иностраних послова, на предавању у Центру за исламске студије на Оксфорду. Министар Ел Бусаиди је ових дана скренуо пажњу да ескалација напетости на Црвеном мору изискује дијалог свих актера. Ето повода за следећи дипломатски менует у Маскату.