Ра­тов Му­зеј се­ћа­ња

Ча­чак – Праћ­ка, кли­ке­ри, те­ле­фон са број­ча­ни­ком, тро­ти­нет руч­не из­ра­де, др­ве­ни боб, гра­мо­фон... са­мо су не­ки од пред­ме­та ко­је је ве­ћи­на ча­чан­ских осно­ва­ца ви­де­ла пр­ви пут у Ра­то­вом Му­зе­ју се­ћа­ња. Пен­зи­о­ни­са­ни ра­дио и ТВ ме­ха­ни­чар Ра­то Сми­ља­нић (74) пре три го­ди­не је у Чач­ку отво­рио је­дин­ствен му­зеј ко­ји да­нас има ви­ше од 4.500 екс­по­на­та. Као за­љу­бље­ник у фо­то­гра­фи­ју и филм ове­ко­ве­чио је број­не до­га­ђа­је у ча­чан­ском кра­ју, па не чу­ди што ста­ри­је по­се­ти­о­це по­став­ка и рас­пла­че, на­ро­чи­то ка­да схва­те да су и не зна­ју­ћи по­ста­ли део исто­ри­је. Нај­број­ни­ји су ипак ју­го­но­стал­ги­ча­ри ко­ји у Ча­чак до­ла­зе са свих стра­на све­та ка­ко би још јед­ном осе­ти­ли дух вре­ме­на ко­је је одав­но про­шло.

Из­ло­жба сим­бо­лич­ног на­зи­ва „Од кли­ке­ра па до бо­ба, би­ло је то ле­по до­ба” об­у­хва­та пред­ме­те, фо­то­гра­фи­је и ви­део-за­пи­се из пе­ри­о­да 1950–1980, ко­ји су дра­го­це­ни, а да­нас има­ју и исто­риј­ску вред­ност. Са­го­вор­ник ко­га и у овим го­ди­на­ма слу­же са­мо­ди­сци­пли­на и пре­ци­зност, по­пи­сао је сва­ки пред­мет а о уред­но сло­же­ним екс­по­на­ти­ма мо­гао би да при­ча са­ти­ма о сва­ком по­је­ди­нач­но, јер су део ње­го­ве мла­до­сти.

– Му­зеј сам по­чео да фор­ми­рам у вре­ме ка­да смо сви би­ли у ка­ран­ти­ну због пан­де­ми­је ви­ру­са ко­ро­на. Кре­нуо сам да пре­гле­дам уред­но сло­же­не и по­пи­са­не пред­ме­те из по­дру­ма и са та­ва­на ко­је сам го­ди­на­ма са­ку­пљао и чу­вао у ку­ти­ја­ма. Та­да ми је си­ну­ла иде­ја да ро­ди­тељ­ску ку­ћу у дво­ри­шту, у ко­јој ви­ше ни­ко не жи­ви, пре­тво­рим у му­зеј, и та­ко је све кре­ну­ло – при­ча Ра­то Сми­ља­нић.

Ка­же да та­да ни­је слу­тио да ће ње­гов хо­би при­ву­ћи то­ли­ку па­жњу јав­но­сти.

– За овај ре­ла­тив­но кра­так пе­ри­од по­став­ку је по­гле­да­ло ви­ше од 350 по­се­ти­ла­ца из зе­мље и ино­стран­ства, Евро­пе, Ка­на­де, европ­ских и гра­до­ва бив­ше Ју­го­сла­ви­је... На­мен­ски до­ла­зе са свих стра­на, а Ча­ча­ни нај­че­шће свра­те ка­да ме ви­де у дво­ри­шту. Би­ла су де­ца из ча­чан­ских основ­них шко­ла и пред­школ­ци из вр­ти­ћа, де­ца ни­су зна­ла че­му слу­же праћ­ка, те­ле­фон са број­ча­ни­ком и мно­ги дру­ги из­ло­же­ни пред­ме­ти – пре­но­си наш са­го­вор­ник.

Об­ја­шња­ва да је нај­вред­ни­ји екс­по­нат у ње­го­вој збир­ци боб из 1951, ко­јим су се као де­ца по за­ле­ђе­ној ста­зи спу­шта­ли низ Је­ли­цу. Кли­ке­ри из 1960, би­цикл „по­ни­ка”, пло­че, ка­се­те, днев­на и пе­ри­о­дич­на штам­па, од ко­јих до­ми­ни­ра­ју ча­со­пи­си за де­цу, са­мо су не­ки од пред­ме­та. Ме­ђу из­ло­же­ним екс­по­на­ти­ма су и би­о­скоп­ске ула­зни­це. Јед­на је ко­шта­ла ди­нар и по у вре­ме ка­да је наш са­го­вор­ник ра­де­ћи крат­ко у та­да­шњој Фа­бри­ци ре­зног ала­та при­мао пла­ту од рав­но 140.000 ди­на­ра.

Љу­бав пре­ма спор­ту је за­слу­жна што Ра­то да­нас има ви­ше од 100 ви­део-сни­ма­ка на ко­ји­ма су за­бе­ле­же­ни нај­зна­чај­ни­ји спорт­ски до­га­ђа­ји у гра­ду на Мо­ра­ви. Са­да већ дав­не 1978. сво­јом ка­ме­ром, по­пу­лар­ном „су­пер­о­сми­цом” за­бе­ле­жио је и утак­ми­цу на ко­јој се ле­ген­дар­ни Рад­ми­ло Ми­шо­вић опро­стио од ко­шар­ке.

– Су­бо­та, 4. но­вем­бар, жи­ве­ло се за тај дан. У гра­ду све­ча­на и по­ма­ло сет­на ат­мос­фе­ра, ма­да смо зна­ли да се Рад­ми­ло од Же­ле­зни­ча­ра не­ће ла­ко ра­ста­ти, играо је на­кон опро­шта­ја још по­ла се­зо­не. На тој утак­ми­ци го­сту­је КК Бо­сна, ве­ли­чан­ствен скуп сам сни­мио „су­пер­о­сми­цом”. Дру­га ка­ме­ра је би­ла Бла­го­ја То­пли­чи­ћа. Тај сни­мак сам ка­сни­је умно­жио и по­кло­нио га ше­зде­сет­че­тво­ри­ци Ча­ча­на, ме­ђу ко­ји­ма је и Рад­ми­ло. Не­дав­но сам те фил­мо­ве по­кло­нио гра­ду за по­тре­бе отва­ра­ња му­зе­ја ко­шар­ке – при­ча Ра­то.

Ме­ђу пред­ме­ти­ма ко­ји овог Ча­ча­ни­на вра­ћа­ју у мла­дост су пла­ке­те из ЈНА, фо­то­гра­фи­је мар­ша­ла, опа­сач и ка­па из вој­ске. Не­рет­ко му љу­ди до­но­се ста­ри­не из тог пе­ри­о­да, уве­ре­ни да ће их он чу­ва­ти и пре­зен­то­ва­ти. Та­ко му је не­дав­но до­шао је­дан Ја­го­ди­нац и по­кло­нио пла­ке­ту ЈНА до­де­ље­ну ка­пе­та­ну Дра­га­ну Ђор­ђе­ви­ћу.

– Вој­ску сам слу­жио у Ку­ма­но­ву 1968. го­ди­не. Би­ло је то вре­ме ка­да су Ру­си ушли у Сло­вач­ку, а ми вој­ни­ци чу­ва­ли гра­ни­це Ју­го­сла­ви­је. По рас­по­ре­ду смо у ро­во­ви­ма чу­ва­ли гра­ни­цу око Вла­син­ског је­зе­ра. Са Се­а­дом из Ту­зле сам се срео по­сле 50 го­ди­на. На­шег ко­ман­ди­ра Бе­шик­та­ша, Ал­бан­ца, сви но­си­мо у нај­леп­шем се­ћа­њу. Не­дав­но сам се у Но­вом Са­ду срео са Хр­ва­том Мор Зден­ком... Сви ови су­сре­ти су би­ли емо­тив­ни – при­ча Ра­то и да­нас на иви­ци су­за.

За­тво­ре­на со­ба

У по­ро­дич­ној ку­ћи ко­ју је у це­ло­сти пре­тво­рио у му­зеј на­ла­зи се и јед­на со­ба ко­ја је за­кљу­ча­на, ме­ђу­тим јав­но­сти ни­је не­до­ступ­на.

– Ти пред­ме­ти ме­не се­ћа­ју на не­ке те­шке да­не. За­тво­ре­на со­ба са­др­жи та­ко­ђе обим­ну гра­ђу у ви­ду фо­то­гра­фи­ја, до­ку­мен­та­ци­је, пред­ме­та... Имам ско­ро сва­ку нов­ча­ни­цу из пе­ри­о­да хи­пе­рин­фла­ци­је, фо­то и пи­са­ну до­ку­мен­та­ци­ју ко­ја се од­но­си на ми­ну­ле ра­то­ве, јед­ном реч­ју, је­дан дру­га­чи­ји део на­ше про­шло­сти. Та­ко­ђе по­се­ду­јем и обим­ну гра­ђу ко­ја се од­но­си на Рав­но­гор­ски по­крет по ко­ме је овај крај Ср­би­је по­знат. Ме­ђу тим пред­ме­ти­ма из­два­јам јед­ну обим­ну књи­гу од око 500 стра­на ко­ја го­во­ри о су­ђе­њу Дра­жи Ми­хај­ло­ви­ћу. Бу­ду­ћи да су из шти­ва ис­трг­ну­те пр­ве три и по­след­ње две стра­не, не знам ко је њен аутор – на­ста­вља Ра­то во­де­ћи нас кроз сво­је збир­ке.

Овај ју­го­но­стал­ги­чар ка­же да сва­ко ко по­се­ти ње­гов му­зеј мо­же по­гле­да­ти и збир­ку из „за­тво­ре­не со­бе”. Од по­се­ти­ла­ца за­ви­си ко­ја вра­та исто­ри­је же­ле да отво­ре.