Суботичани још жале за својим трамвајем

Суботица – Нема много ствари у вези с којима међу Суботичанима постоји таква сложност као што су носталгична осећања према трамвају. Довољно је Суботичанима само поменути трамвај па притиснути ону жицу која одзвања носталгијом, лепим сећањима и сетом. Наравно, они који га се сећају загазили су сада већ у шесту деценију, али и за млађе трамвај је онај део прошлости који би радо доживели или га обновили.

Поводом 50 година од укидања трамваја у Градском музеју приређена је изложба „Почетак и крај – 50 година од укидања суботичког трамваја”.

Почетак – због тога што је ова изложба део шире поставке о историцизму, а трамвај је у Суботици уведен 1897. године, баш у време процвата уметничког правца историцизма, објаснила је др Олга Ковачев Нинков, историчарка уметности. Прва трамвајска линија изграђена је како би повезала Суботицу и Палић, и сачуване су акције са детаљним приказом града, чијом куповином се финансирала изградња.

А крај – због тога што су изложене фотографије суботичких фото-репортера Златка Јованова, који је преминуо пре десет година, и Едварда Кирбуса, настале у раним поподневним сатима 2. априла 1974. године, када је укинут трамвај.

Постоји још један разлог што се трамвај уклопио у доба историцизма: то је период када почиње експанзија фотографисања, и на овај начин се одаје и признање фото-репортерима који су допринели колективном сећању и култури фотографисања у граду.

Одлуку о укидању трамваја донело је градско руководство и вероватно се и данас сматра једном од погрешних у визији о развоју града. Сећање на трамвај данас боји носталгија, а пре пола века, они су због прескупог одржавања вагона били већ делом дотрајали. Међутим, како су обећања о бољем, јефтинијем аутобуском градском превозу, као и блиставијој будућности бледела, тако је јачала чежња за трамвајем. Посебно за оним летњим, са отвореним вагонима који су возили до Палића.

Својевремено је историчар Градског музеја Мирко Грлица забележио: „Тог априлског дана трамваји су редовно саобраћали све до 14 часова и 30 минута, када су се сви довезли у ремизу и тамо били окићени цвећем и транспарентима. Тада су се сви враћали на своје редовне линије и Суботичане возили бесплатно. Суботички трамвај последњи пут је зазвонио 2. априла 1974. године у 17 часова и 40 минута.”

На фотографијама изложеним у Градском музеју виде се насмејана лица, људи који „висе” са врата трамваја, гомила грађана и деце на трамвајским стајалиштима, свет који се тиска да још једном уђе у трамвајски вагон. Вероватно ниједно средство јавног превоза није тако испраћено у пензију. На поставци у Градском музеју изложена је и једна макета трамваја, на екрану се „врте” фотографије из архива Ђуле Дитриха, а сарадници установе очекују да им Суботичани донесу до 18. маја и Ноћи музеја меморабилије у вези са трамвајем, а можда поделе и неку успомену. Суботички трамвај остао је забележен и на филму: у режији Александра Петровића у филму „Мајстор и Маргарита” Ева Рас у једној сцени вози трамвај у центру града.

Трамвај је остао непрежаљени делић прошлости града, и никада није отишао у заборав. У центру града постоји један вагон трамваја, претворен у пословни простор и код овог места 2. априла окупили су се они који се сећају и трамваја и његове последње вожње.