Ђурђевдан – празник буђења природе

Ђурђевдан је велики хришћански празник, дан када Српска православна црква и њени верници обележавају погубљење Светог Георгија (које се десило 23. априла 303. године по старојулијанском календару), једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Још средином 19. века записано је да Свети Георгије има веома велики значај код Срба као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, лекар болесних, борац против царева, победник и великомученик.

– То је и једна од највећих слава код Срба и велики пролећни празник којим се одваја нови, летњи период године од зимског. Празник буђења природе, када заједница бројним обичајима настоји да пренесе снагу оживљене природе, пре свега, нове вегетације, на људе и стоку, живину и пчеле, на усеве и винограде. Овај празник се наслонио на претхришћанску митологију и старо српско божанство плодности Јарило, па је везан за здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве. За њега се вежу бројни народни обичаји, који се поприлично разликују зависно од краја у коме се празник обележава – истиче етнолог Саша Срећковић, музејски саветник у Етнографском музеју.

Радост празника огледа се и у ђурђевданском уранку, и млади и стари се пре зоре окупљају на пропланку или неком другом згодном месту у природи.

– За ово саборовање припреме се јело и пиће, па и јагње на ражњу. Песма, игра и весеље трају често и до подне. Овај дан карактерише и плетење венаца од биља, умивање биљем, купање у реци пре сунца, а понекад се у реку бацају венци од цвећа... На уранцима су се млади опасавали врбовим прућем „да буду напредни као врба”, китили се здравцем да буду здрави као здравац, копривом да коприва опече болести и склони се од човека, и селеном да душа мирише као селен – прича етнолог и саветује да на Ђурђевдан не ваља спавати, јер према народном веровању у току године пратиће нас главобоља.

У многим крајевима обичај је да увече, уочи Ђурђевдана или на сам дан, пре зоре, неко од укућана накида зелених гранчица и њима окити капије, врата и прозоре на кући и осталим зградама, а кити се и венчићима од ђурђевка, млечике или неког другог цвећа. Ти венци стоје изнад врата целу годину, до следећег Ђурђевдана – за берићетну годину, да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору.

Да су се према Ђурђевдану усклађивали и хајдуци, казује се и у народним песмама па је тако „Ђурђевданак хајдучки састанак”. Кад гора озелени хајдуци су напуштали своја скровишта у којима су зимовали и састајали се са дружином и кретали у нове походе.

Празник прослављају 6. маја под различитим називима (Св. Ђорђе, Ђурђевдан, Ђурђовдан, Мл’зигруда, Премлаз, Ерделези) хришћани (православни и католици), муслимани, на територији целокупне територије Србије, а његово празновање посебно је наглашено у областима са развијенијим сточарством.

Ако је на Ђурђевдан ведро време, биће плодна година, каже старо веровање, а ако пада киша, предстоји сушно лето.

– Ђурђевдан је најчешћа слава и код Рома, и на тај дан јагњетина је обавезни део празничне трпезе. Они се Ђурђевдану посебно радују, што је и разумљиво, ако знамо да је највећи непријатељ на њиховим вековним путовањима била зима, па су у Светом Ђорђу видели највећег пријатеља, јер за њих он не убија само аждају него и хладноћу. У махалама се на овај дан свира надахнуто и из све снаге, а опште весеље траје до краја тродневног празника. Полазећи из своје прапостојбине Индије, Роми су са собом понели велики број тамошњих обичаја. За Ђурђевдан се, међутим, може рећи да је њихов јединствен празник, јер га славе Роми у целом свету, без обзира на поделу на православну, католичку и муслиманску конфесију овог народа – објашњава Срећковић.

Без обзира на то како се овај празник обележава, етнолог наглашава да ваља имати на уму да долази лепо време, па је одлична прилика да девојке и момци покажу симпатије једни према другима, а онда сходно времену – ето и свадби и берићета. Јер пролеће је увек било повезано да радостима живота и вегетације.

– Тако и Свети Ђорђе, као народно пролећно божанство, песмама отапа лед, доноси здравље, игру и весеље, пуни ливаде цвећем, њиве класјем, бачве вином, поља јагањцима. Можда нешто од тог даха до вас донесе баш предстојећи празник – поручује Саша Срећковић.