Кумачење међу Србима

Специјално за „Политику”

Никола Лакић

Темишвар – У Пантеону Срба у Дунавској клисури и Пољадији записани су многи обичаји и ритуали из прастарих времена. Реч је о српском живљу у Румунији који готово један миленијум живи између троугла Нере и Дунава до Ђердапа у местима Лесковица, Златица, Луговет, Соколовац, Базијаш, Дивич, Белобрешка, Радимна, Пожежена, Мачевић, Нова и Стара Молдава, Љупкова и Свиница. На том широком хоризонту трајања развиле су се дубоко у народу разне верске форме и праксе.

Веома распрострањен и жив обичај који се строго поштује у селима Дунавске клисуре и Пољадије назива се кумачење и повезан је с понедељком после Ускрса, такозваним Малим Ускрсом. Реч је о прављењу побратимства и посестримства између малишана до 12 година.

Тог дана, на „кумачин понедоник”, девојчице и дечаци у пратњи родитеља долазе на одређено место на реци и ту се „кумачају”, то јест братиме се дечаци с дечацима, девојчице с девојчицама. Међутим, тајанственост која обавија овај чин додаје му дубину, чинећи га незаборавним искуством за цео живот.

Деца тог дана посте. У уговорено време свако долази са своје стране с родитељима и на реци се састају стојећи супротно један до другога. Ту стављају један другоме на главу свој венац направљен од грана врбе, окрећу се од истока према западу, застану и кроз котур се пољубе. Окрећу се потом трипут и исто толико пута се пољубе, потом венац бацају високо, док родитељи у позадини говоре – „да се кумачате, да се не свађате и занавек поштујете”. На крају један другоме деле поклоне. Обавезни су црвена јаја и колач, а у последње време дају се и „модерни” поклони.

После кумачења девојчице ће се међусобно називати „кумаче”, у неким клисурским местима „кујке”, а дечаци „поце”.

Дечица се тако заклињу на будућност испред обале реке. Пре свега, постоје одређени кодекси ове церемоније спајања и здруживања. Како даље тече река живота, која често зна да буде мутна, кумаче и поце се обавезују да ће живети у најбољим и најприснијим односима. Рађају се морална начела овог повезивања – завет да никада неће дозволити да се међусобно посвађају и обавеза да се помажу у невољи. Ова правила постају чврста веза која дубоко утемељује њихов однос, носећи са собом обећање о верности и подршци у сваком тренутку живота.

„Ја имам свог поцу или побратима који већ 20 година живи у Аустрији, али ми се сваког кумачиног понедељка обавезно сретнемо, остала је та наша присност за цео живот”, каже Томислав Поповић из Радимне.

Тако се захваљујући кумачењу рађају искрена и трајна пријатељства, али се и открива лепота живљења у заједници.

„Црвена јаја и букети цвећа, котури од врбових ластара и бистра вода, пољупци и осмеси најмлађих, само су неки од чаробних састојака тајне формуле којом се и у интернет ери стичу пријатељства за цео живот”, истиче књижевник Предраг Деспотовић из Белобрешке.

Обичај сличан ономе који су очували Срби у Дунавској клисури и Пољадији, делимично је описао под називом „Дружичало” у свом „Рјечнику” и Вук Стефановић Караџић: „На неким мјестима (као н. п. у Неготину и у Ршави) скупе се момчад и ђевојке послије подне на једно место, па играју и дружичају се (понајвише мушко с мушким, а женско са женским), т. ј. оплету вијенце од врбовије младица... Кроз те вијенце љубе се и мијењају јаја (шарена и црвена), па најпослије промијене и вијенце (метне једно другом на главу) и закуну се да ће бити мушкарци побратими а женскиње друге (Власи кажу кумача) до оно доба године.”

Сматра се да обичај вуче корене из некадашњих пролећних светковина и ритуалних игара које су извођене у многим крајевима Европе. Кумачење данас познаје и разлике, веће или мање, од села до села.

Кад је реч о распрострањености овог обичаја, он је познат само у овом делу Румуније где живе Срби, дакле у Дунавској клисури и Пољадији, док у северном или горњем Банату није забележен.