Преминуо фудбаласки Цезар

Преминуо је фудбалски Цезар. Његови поштоваоци су сматрали да је с таквим именом био предодређен да покори свет. За Аргентинце је, без икаквог претеривања, то стварно био, јер их је извукао из вечите сенке Бразила. Они никада нису могли да се помире с тим да су комшије бољи фудбалери од њих, али до 1978. нису имали то чиме и да докажу. Истина, имали су више тријумфа на шампионатима Јужне Америке, али на светским првенствима, од оног првог, 1930. у Монтевидеу (Уругвај), када су били финалисти, никада нису играли запаженију улогу.

Њихову машту је у стварност преточио Сесар Луис Меноти звани Мршави (Росарио, 5. новембар 1938 – Буенос Аирес, 5. мај 2024). Над том првом аргентинском титулом светског првака увек ће да лебди да је освојена код куће, да је тадашњој аргентинској војној хунти такав поклон свом народу био потребан као ваздух, да је врло важна победа против Перуа (6:0) обезбеђена мимо игралишта...

Али, све то може (и мора) да се узме и као отежавајућа околност за њеног тада 40-огодишњег селектора. Немерљиво најтежи притисак је био од саме нације. После још једног незапаженог учинка на Светском првенству 1974. у Западној Немачкој, поверена му је репрезентација са само једним задатком: да кроз четири године, на свом буњишту, буде светски првак.

Меноти је био солидан везни играч. Почео је у Росарио сентралу (1960-1964), а потом играо за аргентинске великане Расинг (1964-1965) и Боку јуниорс (1965-1967), у САД-у за Џенералс из Њујорка (1967-1968), у Бразилу за Сантос (1968) у време краља фудбала Пелеа и Жувентус из Сао Паула (1969). Био је и 11 пута репрезентативац Аргентине (1963-1968) и дао два гола.

Кључно је тек следило: 1970.  је отишао у Мексико да уживо гледа Светско првенство. Пеле у зениту форме и његови саиграчи, који су Бразилу донели трећу титулу светског првака, толико су га надахнули да је решио да живот настави као фудбалски тренер.

Почео је у свом родном граду, али не у клубу у коме је играо, него у ривалском Њуелс олд бојсу (1970), а онда је преузео Уракан (1971-1974). Први корак на дужности националног фудбалског месије био је неславан. За шампионат континента 1975. два највећа аргентинска клуба Ривер Плата и Бока јуниорс му нису дали играче, које је позвао у репрезентацију.

Иако млад стручњак није закукао као сиња кукавица. Као хемичар-технолог није се уплашио да „мућка” непознате састојке, па се ослонио на играче из провинцијских тимова и оне који су играли у иностранству.

За Светско првенство 1978. на његовом списку су се, ипак, нашла петорица из Ривер Плате (међу њима капитен Пасарела), али ниједан из Боке! Изоставио је и фудбалско чудо од детета Марадону (Аргентинос јуниорс), јер је, по Менотијевом мишљењу, са 17 година био премлад да издржи оно што је Аргентина тада захтевала од своје репрезентације. Од „странаца” је позвао само Кемпеса из шпанске Валенсије, који је био главна звезда, док леви бек Тарантини није имао клуб у том тренутку.

Кад је завршено финале Аргентина је била пијана од среће – коначно је дочекала оно о чему је сањала. Фифин Златни куп је освојила савладавши на продужетке Холандију с 3:1. Меноти је наредне године довео своју репрезентацију да увелича опроштај Драгана Џајић од играња фудбала. На Звездином стадиону Југославија је победила светског првака с 4:2.

За Светско првенство 1982. Меноти је одлучио да у репрезентацију уведе неколико „младих лавова”. Поред Марадоне то су били још Барбас. Дијаз и Калдерон, с којима је 1979. освојио Светско јуниорско првенство у Јапану. Међутим, Аргентина је у Шпанији сишла с престола. Поред спортске среће сматра се да јој је недостајала и психичка стабилност, јер је уочи самог шампионата изгубљен рат од Велике Британије за Фокландска острва.

Меноти је потражио нове изазове. Преузео је 3. марта 1983. Барселону од Немца Латека у којој је био Марадона. Међутим, већ наредне године ју је напустио.

„Умрла ми је мајка, у Аргентину се вратила демократија и осећао сам да треба да се вратим кући. Председник Барселоне Нуњес ми је на ручку дао празан чек и рекао да играчи хоће да останем. Рекао сам му да ја ништа нећу”, тако је Меноти објаснио свој разлаз с једним од највећих клубова на свету.

Мада је водио познате тимове (Пењарол 1985, Бока јуниорс 1986-1987, Атлетико из Мадрида 1987-1988, Ривер Плата 1988-1989, репрезентација Мексика 1991-1992, опет Бока 1993-1994, Индепендијенте 1996-1997. и Сампдорија 1997) његов време је пролазило. Вратио се у Росарио сентрал (2002), пробао још једном у Индепендијентеу (2005), а каријеру је завршио у Мексику (Пуебла 2006. и Текос 2007). Од 2019, па док му је здравље дозвољавало био је директор аргентинскe репрезентације.

Своје знање није крио. Не само што је држао предавања по свету, него је објавио и књиге: „Како сам освојио мундијал” (1978) и „Фудбал без преваре” с Анхелом Капом (1986).