Да се пред светом покажемо и докажемо

Уочи сваког великог такмичења (у ствари, уочи сваке међународне утакмице), као што су ове године Европско првенство у фудбалу и Олимпијске игре, у нама заискри варница да ћемо да надмашимо и себе и противнике. У последње време успевамо на оним пољима на којима ору фанатични индивидуални произвођачи: Ђоковић у тенису, Шпановићева у атлетици...

У екипним спортовима је принос све тањи. Кошаркаш Јокић изгледа као изузетак, али није. Он је последица недокучивих путева Господњих, а не наше системске производње.

Локомотива на два колосека 

После дуго времена обрадовали су нас кошаркаши заблиставши на Светском првенству, и фудбалери, од којих смо дигли руке, пробојем на два узастопна највећа турнира (прошли мундијал и предстојећи европски шампионат). Ватерполисти више не пуне ризницу, ни одбојкаши не жању као некад, а већ смо и заборавили кад су рукометаши нешто учинили да нам срце заигра од радости.

Нисмо се снашли у савременим токовима и препустили смо се времену да нас носи у понорницу. Обневидели смо од медијски бљештећеих спортских армија за освајање трофеја и обртање капитала. Још се дичимо што је у гориву тих моћних машинерија понека кап наша. Настојање Црвене звезде у фудбалу да одмакне што даље у Лиги шампиона, „вечитих ривала” у Евролиги у кошарци, ватерполиста Новог Београда да покоре Стари континент, одблесци су наших још тињајућих нада.

Остале су још из старе државе у којој нисмо угасили жеђ за трофејима, а имала је троструко више људи, него Србија сада. У складу с тим је смањена и територија, која је подржавала наш спорт привредно, финансијски, стручно...

Треба ли да прихватимо да смо неизлечиво онемоћали? Нека и буде да нема лека за нашу бољку, али зар да се помиримо с тим да нам заиста нема спаса? Не одузимајмо себи право на борбу да преживимо!

Догађало се да неко постане шампион стицајем околности, али то је увек била заслужена награда за то што се озбиљно ухватио укоштац с изазовом. Такви су подвизи Снежане Пајкић на Европском првенству у атлетици 1990. у Сплиту, Нађе Хигл на Светском првенству у пливању 2009. у Риму... А оне су до тога стигле у нашим условима, а не у неким космичким лабораторијама у иностранству.

Нека нас бољи победи, али нека то не буде зато што нисмо веровали у себе. То зависи само од нас, од нашег ума, који се у свој својој моћи јавља углавном кад мука, и то голема, натера. Да би се, кад је бити или не бити пружило и више од очекиваног, потребно је не само врхунско спортско умеће, него још више ментално, зато што оно командује снагом, која ће, не само кладе да ваља, него и из оне најсувље да исцеди медаљу.

Шта би било који данашњи светски спортски гиганти (клубови, лиге или репрезентације) били без мозга, мишића, срца или другог важног органа узетог од неког сиромашног „донатара” из неке ближе или даље спортске колоније? Без петродолара неког шеика, милијарди из рудника, које је приватизавао неки олигарх у Русији, славољубља моћника с периферије света, америчких милионера жељних да покоре стари завичај?

Наши стари су сматрали да успех може да се постигне или за благо или на јунаштво. Ми паре немамо, а није храброст лудо погинути. Треба да се уздамо у мудрост, а она је у свакоме од нас – у некоме тиња, у некоме букти, а кад би се све то сабрало на једном месту – било би и моћније од Хефестове ватре!

Рецепт за гарантовани успех у спорту не постоји. Да га има шампиони не би били свргавани. Ми смо у неким спортовима дотакли звезде кад нам је домаћа лига била међу најјачима у Европи (кошарка), у некима у златно доба једног клуба (у рукомету Металопластике, у одбојци Војводине, у ватерполу Партизана). У фудбалу је историја била против Црвене звезде. Кад се успела на врх света баш на том месту је избио вулкан, па је све оно што је сизифовски гурано узбрдо лава за трен суновратила.

Црвена звезда и Партизан, феномени нашег друштва, деценијама су били локомотива спорта код нас. Било је и неслагања, али су, као у некадашњим породичним задругама, мање-више вукли заједнички. У савременој Србији то наследство не би да деле, ни међусобно, нити с осталима, него га свако хоће само за себе и ето их на два различита колосека. А има ли шта горе од завађене браће?

Под утицајем врхунског светског спорта, а он је данас, у суштини, трговинска делатност (купопродаја играча), и код нас је завладало схватање, од клубова до навијача, да успех мора да се постигне сад и одмах. У светским метрополама то решавају „новчићама” добијеним из бунара неограничених жеља. Додуше, њиховој незајажљивости је немогуће да се удовољи, па зато Реал упорно покушава да сакупи караван с којим ће више да профитира ако крене другим путем од онога са кога Уефа убире друмарину.

Да се не бисмо изгубили, а већ смо много заостали, требало би да одредимо где је наша Обећана земља и сложно кренемо ка њој. То неће да траје 40 година, али неће да буде ни брзо, ни комфорно путовање. Личиће више на Одисејево.

Да би неки тим био на европском просеку не треба сви играчи да буду светски асови. Довољно их је неколико, а, ваљда, у нашој земљи можемо да нађемо толико златних зрнаца да кујемо туце фудбалских дуката, нешто мање у кошарци, одбојци, ватерполу и рукомету и још понеки златник или сребрњак у појединачним спортовима.

За тако нешто је неопходно да се погледамо у очи, да ломимо копља у расправама како даље, а не кроз саопштења да ли је судија требало да досуди овако или онако, да не тражимо начин како од државе да добијемо више него комшија, већ како спорт да донесе Србији не само медаље, него и боље међуљудске односе... Да направимо своју мапу како до циља, а не да узимамо туђе, већ искоришћене, па самим тим и застареле.

Холанђани су у фудбалу све претекли кад су се упустили у непознато – у тотални фудбал, Бразилци су се наосвајали олимпијског злата у одбојци кад су почели да смечују из одбране, Шпанци су у ватерполу нагласак ставили на брзо пливање, Французи су у рукомету доказали да се може кад се хоће...

Не треба да се одбацује ни оно што је прекрила прашина. Кад је Барселона протрљала стару лампу испоставило се да је чаробна: покупила је све што постоји кад је оживела игру кратких пасова, кад је улог ставила на своју школу фудбала...

Запостављање домаћих лига

Ми смо запоставили своје лиге у кошарци и ватерполу. У фудбалу продужавамо првенство, иако су то одавно напустили они од којих смо тај модел преузели, а светским силама никада није ни падало на ум да мењају старинска правила надметања за првака државе.

Наши клубови (и репрезентације) немају свој систем игре, него се мења како који тренер дође. Плеј-оф има смисла тамо где су пуне трибине важније од титула као што је то у НБА. Да би сви имали подједнаке изгледе постоји драфт, па слабије пласирани клубови имају право првенства да са листе најперспективнијих играча изаберу кога хоће. Због тога тамо нема вечитих фаворита и вечитих аутсајдера као што је то у европском фудбалу и кошарци...

Код нас се успех у спортском животу своди на то да будемо главни у свом селу, а у Европу идемо као незвани у сватове, уместо да нам је сврха да се пред светом покажемо и докажемо. А то можемо ако помажемо једни другима: жустром спортском борбом на игралишту, разменом искустава између руководстава...

Више вреди да сваке сезоне неколико наших клубова „презими” у Европи, него гомилање домаћих трофеја, који ће једног дана да се претворе у пуке статистичке податке. Још је важније да нам репрезентације не само прекораче праг сваког великог међународног турнира, него да тамо стигну до стола на коме је главна гозба.

Тренутно је Србија губер међу летећим ћилимима. Морамо да дамо себи задатак да и он високо узлети.