Свака наредна утакмица је на „минском пољу”

Судбину није гануло што је Партизан преко ноћи променио тренера. Да је тај потез повукао у изнудици види се по томе што је Дуљајева улога поверена његовом првом сараднику Нађу. Дакле, дужност палог командира преузео је први, који се нашао поред њега. Да је смена раније планирана био би доведен неко ко није из овог штаба под чијим је командовањем „црно-бела” фудбалска чета десеткована. И не би био послат на ватрену линију док се мастило на указу још није осушило.

Али, таква је шок-терапија. Одавно је то омиљен израз спортских управа преузет од економиста кад догори до ноктију, па мора нешто, и то било шта, да се предузме. А тренер је, по неписаном правилу, дежурни кривац.

Овај рез није ништа променио. Партизан је пети пут узастопно изнесен с бојног поља на штиту (четврти пут у првенству). Нови дежурни хирург не само што му није зауставио крварење, него су се отвориле и нове ране.

На пример, невероватно шта је код првог примљеног гола пропустио голман Јовановић, досад његов најпоузданији стражар. Нема утакмице на којој се неко од „црно-белих” не кандидује за трагичара меча. Баш би била жестока конкуренција кад би бирали главног негативног јунака.

Шок-терапија није успела што, дугорочније гледано, може Партизану да буде на ползу. Да је савладао такмаца какав је Војводина вероватно би окренуо нов лист, на њему краснописом исписао победу и понесен заводљивошћу дуго чеканог успеха заборавио шта пише на полеђини. Расположење би у дане празника стварно било празнично и ко би имао срца то да квари?!

Овако се за овај кратак предах од такмичарских борби у дневни ред само уписало озбиљно проучавање историје болести „црно-белих”. Од тога за шта све буду тражени налази зависиће и опоравак, јер ни један једини орган у организму Партизановог тима не функционише добро.

Голман је дуго одолевао, али је и он истрошио отпорност. Одбрана никако да одбрани свој гол, везни ред не може нити дуго да сачува лопту, нити да разводни противничке навале, нити да својим тобџијама правовремено дотора гранате. Неке и погоди мету, али није то плод осмишљених офанзива. Ето, против Војводине, први гол је био аутогол, а други јесте ремек-дело, али то није остварење некога ко је задужен за голове, него бека.

И поред пораза у Хумској од новосадских „црвено-белих” Партизан, ипак, има још довољно ваздуха за дисање захваљујући свом најљућем ривалу и комшији. Да београдски „црвено-бели” нису испратила празних руку ТСЦ, а више им ни један једини бод не треба да своју владарску кулу подигну за још један спрат, гонилац из Бачке Тополе би се сасвим примакао Партизану. А за „црно-беле”, после низа болних пораза (изгубили битку за првака државе, па битку за финале Купа Србије, а сада воде битку за друго место и квалификације за Лигу шампиона) свака наредна утакмица је на минском пољу.

Алберту Нађу је ово други пут да командује Партизановим тимом. Први пут је то било недавно, када је одменио кажњеног Игора Дуљаја у првенству против Црвене звезде. И тада су „црно-бели” изгубили с 3:2. На обе утакмице је пустио да се игра отворено. Ако је то најава новог стила такво опредељење заслужује да се подржи, јер Партизан и кад је побеђивао није имао – игру!