Курти над Србима врши медицинску тортуру

Косовска Митровица – Суђење Слађану Трајковићу, којег приштинско „правосуђе” терети за наводни ратни злочин над цивилима почињен 1998. и 1999. године у општини Вучитрн настављено је јуче испитивањем сведока тужилаштва. Трајковић, који је био припадник косовске полиције пре него што је са својим сународницима напустио институције Приштине, ухапшен је пре скоро годину и по дана и као највећи број Срба лишених слобода на КиМ спроведен у затвор у селу Грдовац код Подујева, један од најстроже чуваних на Космету. И док режим Албина Куртија истиче кандидатуру за чланство у Савету Европе, тврдећи да поштује људска права, у чему има подршку с бројних западних адреса, услови у овом затвору један су од примера да је истина потпуно супротна од таквих тврдњи. На третман се жали све већи број српских затвореника. Посебно они чије је здравље и пре утамничења било нарушено, доживљавају праву „медицинску, тачније лекарску тортуру”.

То за „Политику” истиче Милан Костић, братанац Зорана Костића (74), који је ухапшен у септембру прошле године, мучки, испред своје куће, пошто је на позив радника приштинског КЕДС-а позван да, наводно, с њима очита бројило. Уместо провере утрошка струје, ту су га већ чекали специјалци косовске полиције и ухапсили га. „Ово је, једноставно се може рећи, права катастрофа. Не само мој стриц, који је тежак срчани болесник, већ и остали затвореници који су и пре притварања имали дебелу здравствену документацију о болести, доживљавају лекарску тортуру. Мој стриц, који је пред судију изведен тек после седам месеци, у априлу месецу, где га осамдесетогодишњи сведок Албанац није оптужио, већ је само рекао ’био је у групи’, последњих месеци не може на ноге. На суђења га воде затворски чувари, а када су посете, увек је у пратњи бар једног српског затвореника, јер сам не може ни два метра”, каже нам Милан Костић, иначе и председник привременог већа општине Вучитрн. Огорчено додаје да је „под знаком питања које лекове његов стриц добија”.

„Дају му шаку лекова, а он ни код куће није сам знао шта да пије, док му укућани не објасне. Позивам представнике међународне заједнице, Црвеног крста, Еулекса, Унмика, али и представнике Светске здравствене организације да посете затвор у Подујеву и сами се узвере какав третман има не само мој стриц већ и остали Срби који су болесни, а са којима се крајње нехумано односе”, наводи Костић, наглашавајући да је Зоранова одбрана тражила да му се одреди блажа мера, односно кућни притвор. Као залог понудили су „све куће и имања које фамилија Костић има у свом поседу”.

„Зар мислите да би мој стриц да је имало крив седео 25 година код своје куће и чекао да га приштински специјалци хапсе. То је ван сваке памети, али је Приштини циљ да им мој стриц буде ’модел’ за остале Србе који на упирање прстом могу да заврше у њиховом казамату. Погледајте јуче, ослобођена су двојица Албанаца, некадашњи команданти УЧК, иако су сви докази били против њих, а односили су се на приватни албански затвор у Ликовцу. И док се они ослобађају, мог стрица, којем срце ради с једва 30 одсто, држе затвореног”, наводи Костић, уз напомену да су „Србима који су сами у ћелији, недавно одузимали ствари, па су тако, рецимо, ако је неко имао две тренерке једну одузели, а одузимали су чак и укрштенице”.

Да је здравствено стање Костића „изузетно тешко”, за „Политику” каже и адвокат Предраг Миљковић, који заступа Костића, једног од најугледнијих привредника не само у Прилужју већ и на територији централног Космета, а за којег је одбрана више пута нудила јемство, али и безуспешно тражила „да га прегледа неко од специјалиста, тачније кардиолог, и да му се ураде све медицинске претраге било да је реч о некој приватној клиници у Приштини, било да је реч о некој већој здравственој установи”. „Више пута смо писали и тражили од судије да Костићу омогући преглед специјалисте јер у затвору, колико ми је познато, ради лекар опште праксе. Он се сада једва држи на ногама”, каже адвокат Миљковић.

Иначе, адвокат Миљковић, који заступа и Б. Т., осумњиченог да је наводно учествовао у догађајима у Бањској 24. септембра прошле године, за „Политику” је поновио да ће „одбрана и породица од суда да траже лекарску документацију с обзиром на то да и после седам месеци његов клијент има шипку у нози, па се с правом сумња на неадекватан медицински третман”. „Бојимо се да не дође до сепсе”, за „Политику” каже Миљковић.

На лекарски третман у затвору у Подујеву својевремено се жалила и породица Слађана Трајковића (53), указујући да је он у притвору смршао око 30 килограма. У затвору у Подујеву је и Драгиша Миленковић (53), некадашњи чувар затвора у селу Дубрава, који се као и Трајковић терети за наводни ратни злочин, а који је дугогодишњи дијабетичар. Породица Миленковића, који је ухапшен прошле године на лето, али и одбрана су захтевали да му суд одреди блажу меру, односно кућни притвор како би имао адекватно лечење, али се суд о захтеве оглушио.

У затвору у Подујеву међу притвореним Србима које су Куртијеви специјалци ухапсили у последњих годину дана налази се и Жарко Зарић (70), из села Љубожда код Истока, који је такође лошег здравственог стања. Упркос свим тим примерима, упитно је када ће се и да ли ће се међународна заједница и лекарска удружења, али и хуманитарне организације позабавити случајевима заточених, а болесних Срба, којима родбина доставља искључиво лекове с „косовском декларацијом” јер су они са српском, на коју су навикли, забрањени.