Да ли је батина изашла из раја

Недавно је једна невладина организација иницирала криминализовање сваког телесног кажњавања деце, укључујући ту и родитељско „васпитно“ телесно санкционисање. Да не би био погрешно схваћен, аутор овог текста истиче да њега док је био дете родитељи никад нису телесно кажњавали, а да ни он сам не кажњава на такав начин своју децу. Међутим, није спорно да постоје различити родитељски „васпитни стилови“. Наш народ познаје једну прилично несимпатичну пословицу по којој је „батина изашла из раја“ и, иако о томе не постоје егзактна истраживања, поприличан број родитеља у пракси поступа по тој пословици. Како би на то могао да реагује правни систем? Да ли све такве родитеље треба једним потезом „законодавчевог пера“ претворити у криминалце? Да ли би прописивање неког новог кривичног дела, којим би се инкриминисало свако телесно кажњавање деце, укључујући ту и одговарајуће „васпитно деловање“ родитеља, било најбољи начин за адекватну заштиту деце? Одговори на ова питања нису једноставни и можда би за почетак требало поћи од чињенице да се код нас врло често одређени проблеми покушавају решавати кривичним законодавством, које није за то увек најпогодније, исто као што ни иначе репресија сама по себи често није довољно ефикасна.

Ако би родитељ у Србији свом детету нанео телесну повреду, он би тиме и сада, дакле без било какве нове инкриминације, учинио одређено кривично дело. Зависно од степена и тежине повреде и других релевантних околности, радило би се или о неком кривичном делу против живота и тела или о насиљу у породици итд. Чињеница да је родитељ учинио кривично дело према свом детету могла би бити и основ да он буде лишен родитељског права. Шта би то, у ствари, онда требало да буде додатно „криминализовано“? Остало би једино да се свако телесно кажњавање деце од стране родитеља, дакле и оно које не производи релевантне телесне повреде, имплицитно забрани, тако што би се прописало да ако родитељ примени према детету било какву телесну казну – самим тим чини кривично дело. У упоредном праву таква решења постоје у неким скандинавским државама, док већина европских држава има слична законска решења, као што је то и код нас, мада, истини за вољу, ни многе иначе веома напредне правне државе, попут Немачке, уопште у свом законодавству немају кривично дело насиља у породици. Иако многи савремени правни системи не одобравају телесно кажњавање деце, они у том погледу испољавају извесну меру нужне толеранције, па ако родитељ „не претера“, он тиме што је своје дете „лако“ ударио по стражњици, или га повукао за уво, по правилу, ипак не чини кривично дело. У том је погледу веома важан и доминантан национални менталитет, па се тако, на пример, у скандинавским државама релативно често догађало да за таква кривична дела одговарају „гастарбајтери“, ненавикнути на „нов свет“ и његова правила, те се догађало да им се деца одузимају и смештају у друге породице, што је по правилу било веома трауматично не само за родитеље већ и за такву децу, која углавном нису била пресрећна због такве „државне бриге“ за њихово добро.

Овде се намећу и друга питања. Ако би свако телесно кажњавање деце постало кривично дело, онда би један велики број српских родитеља неминовно био криминализован, а њима би, коначно, деца могла бити и одузимана, те смештана у домове и у друге породице. Тешко је замислити да би неко дете, па макар га његов родитељ (наравно, ако то спада у објашњену категорију „родитељског васпитног стила“) и телесно кажњавао, било задовољно да се нађе у другој породици или у некаквом дому. Такво дете вероватно не би било срећно ни да његов „грешни“ родитељ допадне затвора, а не треба заборавити да је кривично гоњење, а нарочито кривично санкционисање, често скопчано и с губитком посла, што онда значи да би се тиме довело у питање издржавање баш тог детета, које држава тако енергично „штити“. Или је можда Србија тако богата, па ће се потребна средства обезбедити из државног буџета?

Није спорно да „батина ипак није изашла из раја“ или да је она, можда, из раја „прогнана“, јер је лоша. Није у реду да се телесно кажњавају ни домаће животиње, а камоли деца, али реалност је да велики број родитеља примењује неке релативно благе облике телесног кажњавања своје деце, а да то и сама деца прихватају као део одређених породичних „правила игре“. С друге стране, има родитеља који никада на дете нису „подигли руку“, али су га својеврсним „испирањем мозга“ и уопште, разноразним облицима психичких пресија, више малтретирали него да су га „класично“ истукли. Толстој је рекао да „су све срећне породице срећне на сличан начин, а да је свака несрећна породица несрећна на неки свој начин“. Кривично законодавство не може створити савршену породицу, а олаким уплитањем те врло озбиљне гране законодавства у решавање породичних односа могу се произвести врло озбиљни контраефекти, јер давно је речено да је „пут до пакла поплочан најбољим намерама“.

Професор Правног факултета у Београду