Акустика Београда

Моји другари и ја имали смо у младости леп обичај да у слободно време базамо без циља по Београду. То смо називали „глуварење”. Од „глуварских похода” остао ми је у сећању чист ваздух, влага дорћолске обале, преподневни жамор Каленићеве пијаце, али и звук тенковских гусеница у време Првомајске параде и добро озвучен вођин глас: „Можете поћети”. Тенковски звук ће се све чешће враћати на београдске улице до „обогаћења” београдске акустике звуком „оркестра смрти”, који је свирао бомбама.

Данас није потребно бити еколог, јер сам излазак на улице Београда подразумева гушење и сузе нерадоснице. О томе се распреда и пише,а о звуку и акустици града ни реч! Такође,није потребно бити психолог па закључити колико разарајући звук хаотичног Београда делује, преко чула слуха, на нерве.То осећају и грађани без слуха који нису могли да отпевају ни „Хеј,Словени” а камоли „Боже правде”.

Какофонија кафића изазива јутарње бледило неиспаваних Београђана. Намерна бука мотоцикла, сирене аутомобила разумљиво нервозних возача у тотално несређеном саобраћају, свакодневна „обрачунска” пуцњава код ОК Београда, бушилице које небројено пута буше исти асфалт чине да се звук кошаве доживи као акустичко еколошки спас. Парадоксално је да убитачна и неконтролисана „акустика” Београда не смета звоњави новог храма на Врачару, јер се „звона” са Храма Светог Саве једва чују и када је тишина. Тако лепо и раштимовано „свирају” да се прекрстите и пре уласка у храм.

Градска власт, свака јој част,о свежиће фасаде лепих кућа, асфалтирати улице, уредити паркове, али то је, нажалост, само привид и фасада која скрива суштину битисања становништва остављеног на милост и немилост акустичних напада којима се градска власт не супротставља ни законом ни добром вољом.

Сведок сам да у Лондону пре девет часова изјутра не сме нико да закуца ни ексер. Колеге, тамошњи музичари, у шали су ме уверавали да крај концерта свирају брже да би стигли у паб који се затвара у 23 часа! Градови који држе до себе спроводе елементарни кућни ред који у ходницима београдских зграда виси да би извисио.

Поставља се питање где житељи Београда могу да се склоне од акустичног терора, а да не оду у природу. Где је мир? Где се може наћи акустично „просветљење”? Два милиона житеља Београда,који слови за културни центар државе,има само једну, једину, салу пристојне акустике „Коларац”. А „Коларац” има само 800 места за два милиона Београђана. Податак да одушеви Риплија! Али зато усред среде Београда је оронула сала Дома синдиката са распаднутим оргуљама за које мало ко зна. Добром вољом могла би то да буде репрезентативна сала „Мокрањац”. Али ,за то је потребан слух, а он је загубљен у граду који је под опсадом „акустике”.

Кратко памћење је као брза храна која је преплавила град. Да подсетим: Београд је имао уличну акустичну концертну дворану и свој јединствени, у свету никад виђен, оркестар. „Свирале” су пиштаљке, „баба-јула трубе” и бубњеви, у намери да свирком, која се до неба чула, испрате накарадну власт на потезу од Ушћа до Лешћа. Из тог мимохода многи побегоше у оркестар власти. Очигледно да им акустика зграде у Немањиној улици прија.