Akustika Beograda

Moji drugari i ja imali smo u mladosti lep običaj da u slobodno vreme bazamo bez cilja po Beogradu. To smo nazivali „gluvarenje”. Od „gluvarskih pohoda” ostao mi je u sećanju čist vazduh, vlaga dorćolske obale, prepodnevni žamor Kalenićeve pijace, ali i zvuk tenkovskih gusenica u vreme Prvomajske parade i dobro ozvučen vođin glas: „Možete poćeti”. Tenkovski zvuk će se sve češće vraćati na beogradske ulice do „obogaćenja” beogradske akustike zvukom „orkestra smrti”, koji je svirao bombama.

Danas nije potrebno biti ekolog, jer sam izlazak na ulice Beograda podrazumeva gušenje i suze neradosnice. O tome se raspreda i piše,a o zvuku i akustici grada ni reč! Takođe,nije potrebno biti psiholog pa zaključiti koliko razarajući zvuk haotičnog Beograda deluje, preko čula sluha, na nerve.To osećaju i građani bez sluha koji nisu mogli da otpevaju ni „Hej,Sloveni” a kamoli „Bože pravde”.

Kakofonija kafića izaziva jutarnje bledilo neispavanih Beograđana. Namerna buka motocikla, sirene automobila razumljivo nervoznih vozača u totalno nesređenom saobraćaju, svakodnevna „obračunska” pucnjava kod OK Beograda, bušilice koje nebrojeno puta buše isti asfalt čine da se zvuk košave doživi kao akustičko ekološki spas. Paradoksalno je da ubitačna i nekontrolisana „akustika” Beograda ne smeta zvonjavi novog hrama na Vračaru, jer se „zvona” sa Hrama Svetog Save jedva čuju i kada je tišina. Tako lepo i raštimovano „sviraju” da se prekrstite i pre ulaska u hram.

Gradska vlast, svaka joj čast,o svežiće fasade lepih kuća, asfaltirati ulice, urediti parkove, ali to je, nažalost, samo privid i fasada koja skriva suštinu bitisanja stanovništva ostavljenog na milost i nemilost akustičnih napada kojima se gradska vlast ne suprotstavlja ni zakonom ni dobrom voljom.

Svedok sam da u Londonu pre devet časova izjutra ne sme niko da zakuca ni ekser. Kolege, tamošnji muzičari, u šali su me uveravali da kraj koncerta sviraju brže da bi stigli u pab koji se zatvara u 23 časa! Gradovi koji drže do sebe sprovode elementarni kućni red koji u hodnicima beogradskih zgrada visi da bi izvisio.

Postavlja se pitanje gde žitelji Beograda mogu da se sklone od akustičnog terora, a da ne odu u prirodu. Gde je mir? Gde se može naći akustično „prosvetljenje”? Dva miliona žitelja Beograda,koji slovi za kulturni centar države,ima samo jednu, jedinu, salu pristojne akustike „Kolarac”. A „Kolarac” ima samo 800 mesta za dva miliona Beograđana. Podatak da oduševi Riplija! Ali zato usred srede Beograda je oronula sala Doma sindikata sa raspadnutim orguljama za koje malo ko zna. Dobrom voljom mogla bi to da bude reprezentativna sala „Mokranjac”. Ali ,za to je potreban sluh, a on je zagubljen u gradu koji je pod opsadom „akustike”.

Kratko pamćenje je kao brza hrana koja je preplavila grad. Da podsetim: Beograd je imao uličnu akustičnu koncertnu dvoranu i svoj jedinstveni, u svetu nikad viđen, orkestar. „Svirale” su pištaljke, „baba-jula trube” i bubnjevi, u nameri da svirkom, koja se do neba čula, isprate nakaradnu vlast na potezu od Ušća do Lešća. Iz tog mimohoda mnogi pobegoše u orkestar vlasti. Očigledno da im akustika zgrade u Nemanjinoj ulici prija.