У сусрет Свеправославном сабору

Поглавари православних цркава на недавном скупу у Истанбулу поводом јубилеја, два миленијума од рођења апостола Павла, који је сазвала Васељенска патријаршија, поново су после 12 година оживели идеју сазивања Свеправославног сабора. Иако је још рано говорити о датуму одржавања за православни свет историјског скупа, који многи већ називају и Осми васељенски сабор, за 2009. годину су већ планирана припремна саветовања.

Др Радомир В. Поповић, професор опште историје хришћанске цркве, каже да је веома важно што је поново актуелизовано питање одржавања једног таквог сабора који би окупио све аутокефалне православне цркве.

„Саборно и историјско искуство Цркве показује да она није увек и лако сазивала васељенске саборе. То је чинила ако је заиста постојао крупан разлог. Осим тога, многи сабори који су сазвани и одржани као васељенски, то заиста никад нису постали. Зато се унапред ни за један сабор не може рећи да ће бити васељенски”, објашњава протојереј-ставрофор Радомир Поповић.

И раније је било покушаја да се сазове Свеправославни сабор, колико је припремних састанака одржано?

Не треба посебно наглашавати да је Црква по свом саставу, бићу, начину постојања и живота саборни богочовечански организам, и да су сабори Цркве, односно Васељенски сабор, најбољи израз таквог начина њеног постојања у историји. Још у првим деценијама прошлог века унутар Цркве се озбиљно размишљало о одржавању једног свеправославног сабора који би могао бити Васељенски сабор. Међутим, објективне околности, које нису зависиле од саме Цркве, то су одложиле. Шездесетих и седамдесетих година 20. века одржано је више припремних предсаборских конференција, али се са припремама стало негде половином деведесетих година, да би се питање о неопходности сабора покренуло ових дана. Одржано је укупно четири свеправославна саветовања (1961, 1962, 1963. и 1968. године) и три предсаборска саветовања (1976, 1982. и 1986. године).

Последњи, Седми васељенски сабор је одржан 787. године у Никеји, колико је неопходно за православни свет да се одржи Осми васељенски сабор?

Православни свет има велику потребу за једним сабором с обзиром на чињеницу да од осмог века није одржан сабор од васељенског значаја. То не значи да је у суштини нарушена саборност Цркве. Западна црква је одржала 21 сабор са епитетом „васељенски” и у том погледу је, чини ми се, доследнија од Православне цркве. Потреба за што чвршћом међуправославном комуникацијом све је већа и неопходнија ако се има у виду разједињеност савременог света, па и хришћанског, што се све неминовно одражава и на Цркву.

То би могао бити по реду Осми васељенски сабор, мада није искључена могућност да један такав будући свеправославни Сабор прогласи неке раније већ одржане скупове за васељенске, на пример Сабор из 879/880 године или, онај из доба исихистичких спорова у Византији 1351. године. Све донедавно нису постојале објективне могућности за одржавање једног таквог Сабора, јер је већи део Православне цркве до почетка деведесетих година прошлог века под комунизмом био неслободан.

Шта је још све утицало да дође до одлагања сазивања Свеправославног сабора?

Разлози који су одлагали или пак спречавали одржавање Васељенског сабора су многобројни. Највећи православни богослови у 20. веку, међу којима и блаженопочивши архимандрит др Јустин (Поповић) наводио је чак и неке теолошке разлоге против одржавања таквог сабора, и страховао је, понекад и оправдано, да би такав један сабор још више унео пометњу и неред унутар Православне цркве. Данас се често као разлог неодржавања сабора наводи неспоразум који, више од десет година, постоји између Цариградске и Московске патријаршије, а односи се на Естонску апостолску православну цркву коју је основао Константинград, што Москва није и неће никада прихватити. Овај разлог није такве природе и значаја да би омео одржавање сабора.

Надамо се да ће ускоро питање Православне цркве у Естонији бити решено у духу предањског канонског поретка на опште задовољство целе православне васељене. Обавеза је Цркве да, колико год је то могуће, избегне разлоге, а понекад и притиске нецрквених чинилаца, било политике, и тако даље, на решавање чисто духовних и црквених питања. Понекад је тешко тај утицај избећи, и то је, чини ми се, велики проблем.

Које су то важне теме за православље о којима би требало да се расправља на будућем Великом сабору?

На првој предсаборској Свеправославној конференцији 1976. године у месту Шамбези, код Женеве у Швајцарској, одређено је неколико значајних тема, као што су: православно расејање или дијаспора, питање аутокефалије или стицање црквене самосталности данас, затим питање диптиха или канонског редоследа унутар Православне цркве, питање календара, поста. Затим, требало би да се одреди и став православних према другим хришћанским деноминацијама и екуменском покрету. Сва ова и многа друга питања нису без значаја за савремени живот Православне цркве. Наравно, наше време ће свакако доносити и већ доноси и нова изазовна питања према којима се Црква мора одредити како не би остала заиста на маргини живота савременог човека. Али, верујемо да Бог јесте господар историје и света, и да човека и сву творевину, видљиву и невидљиву, води и усмерава у добром правцу, и о њој промишља, а наше је да, као свесна, разумна и одговорна бића, поштујемо Његову свемогућу и свељубећу вољу.