Употреба Чавића

Да ли у земљи Србији обећање ишта вреди, и када долази с највиших места, од државних званичника, политичара, оних, који су захваљујући својим позицијама, у стању да их, када их дају – испуне?

Прича о обећањима у овој земљи изгледа да се обично сведе на ону народну: обећање лудом радовање.

Повод за ове нимало веселе редове је „судбина” нашег најбољег пливача и освајача сребрне медаље у трци за незаборав на Олимпијским играма у Пекингу. Милорад Чавић, рођен у Америци, Србин који је дошао у Србију с патриотским осећањем да својој земљи донесе олимпијску медаљу, спортску и сваку другу афирмацију у свету, данас доживљава оно чему се ни у кошмарном сну није надао.

Учинио је све што је могао у базену, надмашио све своје противнике осим једног у контроверзном финалу у борби за златну медаљу, али тешко да ће се изборити с нашим наравима, „обичајима”, сујетама и неодговорношћу.

Прихватио је Чавић и мајицу с натписом „Косово је Србија” коју су му увалили када се пео на победничко постоље на Европском првенству, не слутећи могуће последице. С осмехом на лицу дочекао је одлуку о суспензији у наредној трци, због, како је наведено, политичког геста, и пропуштену прилику да освоји још једну златну медаљу.

С осмехом на лицу појавио се и пред хиљадама раздраганих младих људи испред Скупштине Београда по поврату из Пекинга, с осмехом на лицу слушао је многобројне похвале и још бројнија обећања која су долазила са свих страна. Није скидао осмех ни када су се заједно с њим сликали сви могући званичници ове државе као да су, малтене, они освојили медаљу, а не он. Новине и телевизије биле су препуне изјава о томе како ће од сада пливачком спорту, а посебно нашем освајачу медаље, бити омогућени најбољи услови за тренинге и живот, како би наставио с радом и на наредним такмичењима био још бољи, до наредних олимпијских игара … Како ће сада „хиљаде малишана кренути стопама Чавића”, јер његов успех ће бити огроман подстрек развоју пливачког спорта у Србији. Одмах му је „додељен” и стан (у изградњи) и ко зна шта је још за своје заслуге „добио” наш сребрни Милорад Чавић.

Данас, само два месеца по освајању сребрне медаље, најбољи српски пливач вероватно свих времена, одлази из Србије! Разлог је прост – нема потребних услова ни за тренинге, ни за пристојан и сређен живот.

Београд, град с неколико пливалишта нема нити један базен у којем би Чавић могао да се припрема за предстојећа такмичења. Једини пристојан, Ташмајдан, остао је без крова чији се један део срушио, на срећу, без последица. Други, на Бањици, нема топлу воду, а ни термини нису најпогоднији…

А време тече, сваки дан без базена је изгубљен. За медаљу на олимпијским играма треба тренирати шест, седам, па и осам часова свакодневно. То је императив сваког успеха у спорту. И зато Милорад Чавић и каже да је ово време које је провео у Србији за њега изгубљено. Не због тога што му је стан који је „добио” дат само на привремено коришћење, не због силних неиспуњених обећања која ни од кога није ни тражио. Одлази јер је свестан да, као и до сада, мора да настави сам. Са 24 године има прилику да на наредним олимпијским играма оствари оно што није на прошлим, да се домогне најсјајнијег одличја. Он не може да чека ни обећања, ни станове. Они који су му обећавали брда и долине – могу. Они, или неки други, свеједно, сачекаће нову Чавићеву или нечију другу медаљу и опет ће се сликати за новине и телевизије уз слаткоречива обећања, опет ће тапшати по рамену лауреата и све ће опет остати исто…

Тако је уосталом било и до сада с неким другим спортистима, попут Наташе Јањић која је одласком из Србије освојила три златне олимпијске медаље у веслању, али за Мађарску. Попут Тамаре Борош, стонотенисерке која је Хрватској донела прегршт европских и светских и једно олимпијско одличје.

За њих, једноставно, овде није било новца.

Да ли је могуће да у овој земљи има пара за све и свашта, чак и за нове скупоцене лимузине појединих министара, разне „бир фестове” и „егзите”, где се банчи и пијанчи, свакојаке „аде” до Универзијаде, а за једног Милорада Чавића – нема.

Верујте, могуће је…