Од дечје игре до ратне збиље

„Као дечак, волео је да у игри буде Милош Обилић. Знао је доста наших епских песама напамет, а као ђак пљеваљске гимназије писао је песме о нашим јунацима за лист ’Искра’”, казивала је Савета, сестра Божидара В. Жугића.

Гложане, 13. април 1941. Рат је почео. Фашистичка Немачка је 6. априла бомбардовала Београд. Десети посадни пук, као и друге граничне јединице ВКЈ, има наредбу да се повуче до Новог Сада. Усиљеним маршом војвођанском равницом са својим саборцима креће се и поручник ВКЈ Божидар В. Жугић (Пљевља 14. март 1916). Описујући ово време и догађај из Гложана, Милорад Јанковић у фељтону „Политике” у мају 1973. пише:

– Захваљујући шпијунским обавештењима из мреже „Јупитер” и „Немзета”, хортијевске оклопно-моторизоване бригаде брзо су у равници опколиле око пет стотина војника војске КЈ.

Хортијев командант захтева безусловну предају, наређује, уколико се за пет минута не предају, све ће их побити! Јован Лакићевић у изузетно документованом фељтону („Експрес Политика”, април 1972) имао је могућност да у Гложанима разговара с очевицима овог догађаја, а посебно са Штефаном Дудоком кога су из Челарева хортијевци, сазнавши од фолксдојчера да зна мађарски, довели борним колима као преводиоца. Стајао је између два команданта. Овај ћутљиви очевидац, како пише Лакићевић, при крају осме деценије, избегавао је да говори, у страху да му се не замери што се ту нашао.

Ипак, Штефан Дудок рећи ће и ово.

– Запамтио сам добро поручника Жугића, био је упадљиво висок – око два метра, и много узбуђен... Док је пуковник Ристић разговарао са неколико својих официра, дошао је поручник Жугић, увукао је руку под кабаницу за кишу и прилазећи мађарском команданту почео да виче на њега:

– Шта ти хоћеш, кукавицо!... Шта хоћеш? Хоћеш да нас заробиш без борбе! Ти мене да заробиш! Југословенски официр се не предаје...

Био је узрујан у лепом лицу. Нисам смео да преводим шта му је све још говорио. Затим је извукао пиштољ, пошао напред два корака и пуцао. Тада је Мађар са тенка а и други почели да пуцају, ја сам се бацио на земљу, али видео сам како пада и поручник Жугић. И само сам то видео...”

Дудок је био сведок и још нечег језивијег, али неће о томе да прича.

О овом догађају дуго се ћутало. Хероји су били неки други. Божовом погибијом настављено је страдање синова Вукашина и Марије Жугић. Први их је напустио Александар, питомац војске КЈ, врсни такмичар у коњичком спорту. Настрадао је на једном тренингу, падом са коња, пред сам рат 1940. Божидар, 1941, а мистериозно његова два брата: Витомир, питомац војске КЈ, и Саво, службеник, који су се по избијању рата склонили од фашиста и из Пљеваља отишли преко Таре. Никад више нису виђени. Преживела је само ћерка Савета (Вујошевић).

Божов херојски подвиг бранила је од заборава мајка Марија, као и унука Ранка Велимировић са сином Младеном и супругом Здравком, која ће урадити документарни филм „Бесмртни поручник у смрт са осмехом”. Мајка Марија платила је израду Божове бисте, али јој тадашње пљеваљске власти нису дале да је постави. Зато су борачка организација Гложана и њен председник Михаило Фабри поставили споменик Божидару и страдалим војницима 10. Посад. пука. На откривање 15. октобра 1964. позвали су и борачку организацију Пљеваља, али из ње на позив нису ни одговорили. Фабри је зато дошао у Пљевља, позвао Божову остарелу мајку Марију и понудио да је доведе до Гложана. Мајка Марија дошла је у пратњи Божовог крштеног кума, учитеља Арсенија Вуковића и рођака Павла М. Џаковића, свештеника. Михаило Фабри, кога је Божова мајка посинила, доћи ће 1966. још једном у Пљевља, да испрати Марију на вечни починак поред Цркве Св. Илије крај Пљеваља.

Неки месец после смрти Божове мајке Марије, 4. јула 1966. биће коначно на светлост дана, крај моста на Ђурђевића Тари, постављена Божова биста с њеном поруком:

„Да валови брзе Таре

глас замене мајке старе,

па и путник нека знаде,

зашто своју младост даде.”

Удружење ратника 1912–1918. поставило је 2012. године на месту некадашње куће Вукашина и Марије Жугић у Пљевљима репринт ове бисте. Једна од пљеваљских улица раније је добила име по поручнику ВКЈ Божидару Жугићу.

Тачно шест деценија од откривања споменика у Гложанима, 13. априла ове године, дошли су и први званичници из Божовог родног града. Председник општине пљеваљске др Дарио Вранеш са сарадницима.

А 15. фебруара 2023, на Дан државности Србије, председник Александар Вучић уручио је постхумно Златну медаљу за храброст „Милош Обилић” Божидару Жугићу, коју је примио унук Божидарове сестре Савете Младен З. Велимировић.

Војкан Т. Бојовић,

Београд