Четири угаона камена челичног пријатељства

Пекинг, Сијан – Бруталан ратни злочин, убиство троје кинеских новинара у бомбардовању амбасаде у Београду током агресије НАТО-а 1999. године, преобразио је Кину. Поједини амерички стручњаци, попут Питера Гриза, сматрају да је утицај бомбардовања амбасаде на кинеску спољнополитичку и безбедносну перцепцију био такав да се може говорити о „постбеоградској Кини”, те да су званичници у Пекингу од тада променили своје ставове и политике по питању претњи од униполарних акција САД, укључујући и у азијско-пацифичком региону. Кина је почела да заузима све активнију улогу не само у економској глобализацији већ и у глобалној спољној и безбедносној политици, медијској сфери и развоју, што је обједињено доласком Си Ђинпинга на чело НР Кине и његовом иницијативом „Појас и пут”.

Данас, четврт века након агресије НАТО-а, заједничка култура сећања Србије и Кине на бомбардовање амбасаде један је од четири угаона камена „челичног пријатељства”. Други је политичка сарадња оличена у обостраном поштовању територијалног интегритета, те специфичној позицији војне неутралности и политичке независности Србије. Трећи је економска сарадња, која је драматично напредовала након прве посете председника Сија и потписивања Свеобухватног стратешког партнерства 2016. године, а на крилима „Појаса и пута”. Најзад, четврти угаони камен је поклапање у погледу на глобалну геополитичку транзицију, те залагање за повратак на светски поредак заснован на Повељи УН и међународном праву, а не на „правилима”, односно западној интерпретацији међународних договора, мировних споразума и резолуција, која је имала разорне последице по српске националне интересе од краја хладног рата до данас.

На основу ова четири темеља, Кина и Србија су у Београду на 25. годишњицу НАТО бомбардовања кинеске амбасаде потписале заједничку изјаву о изградњи „заједнице Србије и Кине са заједничком будућношћу у новој ери”.

У годинама и деценијама које су пред нама, овај београдски догађај памтићемо на потпуно другачији начин од онога 1999. и говорићемо о „постбеоградској заједници Кине и Србије” као стратешки промишљеној и фундаменталној визији повратка света на међународно право и мултилатерализам насупрот хладноратовској реторици ширења алијанси увијених у обланду политике „отворених врата”.

Нема сумње да се „униполарним носталгичарима” и „креативним интерпретаторима” Резолуције СБ УН 1244, Дејтонског споразума и других међународних обавеза оваква визија неће допасти, док ће неки покушати да је оспоре или чак омаловаже.

Доиста, читајући данас извештаје са ЕУ и самита Г7, или изјаве неких водећих западних званичника, медија и института о Кини, човек се лако дезоријентише. С једне стране, они сугеришу да Кина поседује „оштру моћ” и „малигни утицај”, којима настоји да постави „дужничке замке” глобалном Југу и да захваљујући „непоштеним праксама” подршке државе производе више и јефтиније од западних конкурената. С друге стране, то је сила која нема више ресурсе за спровођење иницијативе „Појас и пут” и зауставила је успон након што је достигла врхунце у стопама раста БДП-а и броја становника.

Данас уочавамо три главна правца западних притисака на Кину.

Прво, свеукупна прекомерна „секуритизација” глобализације, која води ка деглобализацији кроз протекционистичке концепте као што су „раздвајање”, „укидање ризика”, „тарифни ратови”, „истраге о субвенцијама” ЕУ и „пријатељски аутсорсинг” САД, што значи пренос ланаца снабдевања у земље савезнице.

Друго, кроз политику обуздавања, фокусирану на милитаризацију азијско-пацифичког региона, кроз војне и економске аранжмане који имају за циљ да поткопају успон Кине кроз билатералне аранжмане (споразум о војним базама САД–Филипини), трилатералне (САД – Јапан – Јужна Кореја, АУКУС), квадрилатералне (Чип 4) и мултилатералне формате (Индопацифичко економско партнерство).

Треће, кроз негативне стратешке наративе: манихејски црно-бели приступ „демократији против аутократије” („Самит за демократију” Џозефа Бајдена), растући критички дискурс о „Појасу и путу” и сарадњи Кина – земље Централне и Источне Европе кроз критике пројеката и подривање учешћа чланица, те предлагање алтернатива зарад геополитичког и геоекономског такмичења (Г7 партнерство за глобалну инфраструктуру и инвестиције).

Кина, наравно, има свој репертоар одговoра на ове критичке приступе. Покушаћу да илуструјем неке од њих кроз искуства током двонедељног боравка у Пекингу у Сијану и семинара у организацији пекиншког Центра за међународно знање о развоју (ЦИКД).

На тему домета избацивања Кине из технолошке трке, укључујући и АИ, потребно је најпре посетити прву демонстрациону зону аутономних возила на свету, усред пекиншког кварта Е-град (E-Town), где аутомобили, комбији и аутобуси без возача имају интеракцију у саобраћају са редовним учесницима у саобраћају, укључујући бицикле и пешаке.

Занимљиво је да аутомобилски део специјалне економске зоне Е-града предводи „Бенц Кина”, односно немачки „Мерцедес-Бенц”. Што нас доводи до другог питања – употребе стратегије „уклањања ризика” против Кине коју је предложила немачка политичарка, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Када се посматра пракса и ангажовање немачких компанија у Пекингу, и Кини уопште, видљиво је да концепти попут „уклањања ризика” нису у додиру са стварношћу. Реалност је да је, такође, током моје посете Кини, немачки канцелар Олаф Шолц дошао у Пекинг да се састане са председником Си Ђинпингом. Овде није било великих речи о „раздвајању”, већ схватања да је Немачкој потребна Кина. Баш као што је и Француској потребна Кина, о чему сведоче све бројнији сусрети Емануела Макрона са председником Сијем, укључујући и онај пред посету Београду. Због чега онда земље Централне и Источне Европе зазиру од одржавања и интензивирања сарадње са Кином? Без обзира на притисак и антикинеску реторику коју чујемо из Брисела, Берлина и Париза, водеће западноевропске земље настављају и јачају сарадњу, а главни губитници остају они који не успеју да се одупру овим дуплим стандардима.

Поједини западни стручњаци тврде и да Кина више није заинтересована да промовише „Појас и пут”. Међутим, посетилац Сијана, неких 1.000 км југозападно од Пекинга, има прилику да види почетну тачку железничке мреже „Појаса и пута”. „Кина – Европа експрес”, који иде од Сијана, преко Русије, Москве, и завршава у Дуизбургу и Хамбургу у Немачкој, или Варшави и Лођу у Пољској, постигао је огроман успех у последњих пет година. Упркос сукобу у Украјини, у овом случају видимо да евроазијска сарадња цвета. У 2013. години, на почетку рада пруге, на овој релацији саобраћало је 80 возова. Њих је 2023. било 17.000, повезујући 120 градова у Кини и 219 градова у 25 европских земаља. Такође у Сијану, могуће је видети и огроман железнички карго центар и почетну станицу ка Казахстану. Крајем 2023. договорили су га председници Касим Токајев и Си Ђинпинг, а изграђен је за само 77 дана, у три смене, пре него што је пуштен у рад у фебруару.

Враћајући се из Сијана у Пекинг вожњом брзом пругом, лако је разумети зашто је Кина данас светски лидер у развоју инфраструктуре: има најбоље светске луке, најбрже железнице, највеће аеродроме и најбољу телекомуникациону инфраструктуру. Има 40.000 км оперативних брзих пруга и 1.425 милиона 5Г базних станица, што чини више од 60 одсто глобалног укупног броја.

Неки би рекли да Кина почиње да се окреће себи. Како онда разумети нове глобалне иницијативе Кине? Иницијатива за глобалну безбедност показала је резултате обнављањем дипломатских односа између Ирана и Саудијске Арабије. Иницијатива за глобални развој привукла је подршку широм глобалног Југа, и показала да је Кина можда најпосвећенији глобални актер у погледу оживљавања напора да се остваре циљеви одрживог развоја Агенде УН 2030, а који су тренутно далеко иза зацртаног циља.

Коначно, коме користи „Појас и пут”? У Етиопији, пројекат „Појаса и пута”, железница која повезује Адис Абебу са Џибутијем и најпрометнијим морским коридором на свету, свакако је помогао земљи у њеном настојању да се придружи БРИКС-у од 1. јануара 2024. Пројекти иницијативе су такође помогли да се одрже везе чак и међу актерима у зонама сукоба, као што је експресна железница Кина–Европа преко Русије или сарадња на Блиском истоку.

У Србији смо сведоци посебног парадокса. Кинеско учешће у изградњи брзе пруге Београд–Будимпешта, једног од најважнијих досадашњих пројеката „Појаса и пута” у Европи, изазвало је реакцију Европске уније, која је до тада била веома неактивна у развоју инфраструктуре на западном Балкану, и то још од почетка светске економске кризе крајем двехиљадитих. Сада ЕУ активно доприноси финансирању другог дела пруге – од Београда до Ниша. С обзиром на то да је ово траса како Паневропског коридора 10, тако и „Појаса и пута”, и ЕУ и Кина могу да профитирају од овог „такмичења”. Србија највише. Случај брзе пруге кроз Србију показује да је, осим проматрања геополитичке конкуренције кроз политику нулте суме, могуће сарађивати на начине који осигуравају обостране победе на Балкану, у Централној и Источној Европи.

Кинески успон се наставља, а Пекинг мора да пронађе баланс између развоја и безбедности. Мора да обезбеди отпорност на евентуално економско успоравање. Али такође мора да се бави заштитом интересних граница, да игра главну улогу у решавању глобалних политичких и безбедносних проблема, од Украјине и Газе до Балкана. Кина данас себи више не може да приушти да буде Кина из униполарне 1999. године, већ мора да буде кључни, водећи актер у мултиполарном свету.

*Научни сарадник у Центру за студије „Појаса и пута” при Институту за међународну политику и привреду