Кафанске сузе

На све се мислило када је 1884. године почела селидба Старог гробља са Ташмајдана у подножје Великог Врачара, доцније названог Звездара. Прва сахрана обављена је 17. августа 1886, Храм Светог Николе подигнут је осам година доцније, лево од улаза озидана погребна капела са мртвачницом, а ка улици ограда која је делимично опасавала тај врт сећања. Кад је пристигао и водовод, многе парцеле добиле су чесме: за жеђ, заливање и ритуално прање руку после сахрана, парастоса, задушница. Једино што је тада промакло др Владану Ђорђевићу, председнику Београдске општине који је и основао Ново гробље, било је то што није предвидео место где ће преживели моћи да заплакну тугу и пролију на земљу кап-две „кафанских суза” за покој душе испраћеног и покопаног?!

Ко зна како би се тај случајни пропуст решио да предузимљиви Никола Хаџи-Поповић, власник њива и утрина („за 46 дана орања”) наспрам Новог гробља, није понудио земљу у закуп ситним занатлијама, махом дрводељама, каменоресцима и цвећарима, па је ту никло сијасет приземљуша са дућанима и радионицама, а све по Николи названо – Хаџипоповац. А онда је прорадио предузимљив дух па је неко отворио и кафану у којој су мајстори могли из грла да сперу фину прашину која је увек пратила обраду дрвета и камена! Да не беше њега, не би било ни гробљанске касине наспрам главног улаза. Али, када је отворена, како је изгледала и који је назив понела, није забележено, сем да се није много разликовала од комшијских страћара.

Ипак, с њом је почело, па је на углу Светог Николе и Ртањске улице осванула кафана „Код два жандара”, повише ње и „Тиса”, која је у градски шифарник ушла под називом „Запис” због разгранате липе пред улазом, док је с горње стране, на Северном булевару, уприличено још једно свратиште за туговање с оригинално смишљеним именом – „Северни булевар”.

Рушења и зидања

Тек уочи Великог рата суморна кафана је озидана циглом и крштена као „Косовски божур” јер је конкуренција што је надирала низ Гробљанску улицу увелико дахтала за вратом, а и цвећарима се такав назив допао, ваљда зато што нису докучили симболику поруке која се иза њега скривала. Уочи следећег рата, при дну Хаџипоповца основано је предузеће „Аутомобилско Београд” (које су с почетком окупације „преуредили” скојевци), а прекопута отворена кафана „Шоферска касина”.

Када је Гробљанска 1946. преименована у Рузвелтову (по Френклину, ратном председнику САД, а не по Теодору), па средином педесетих година отворено Гробље ослободиоцима Београда, надошло је време да се и улица и „Божур” упристоје, колико да се не брукамо пред савезницима и не стидимо пред собом, па је предузето рушење старих уџерица на Хаџипоповцу да на њиховом месту никну нови солитери „у строју”.

Да је стара кафана стекла завидан углед међу ожалошћенима сведочи податак да је у приземљу последњег солитера, такорећи на истом месту где је свенула стара, остављен простор за нову. Наменски! Чак јој ни назив није промењен (а не као данас). А ентеријер, право чудо од мудрог промишљања: десно од улаза четири спојена стола за заједничко туговање, а лево неколико издвојених за којима се туга спирала у осами. Испред – пространа башта. Уз то, и персонал увек глатко избријан, ишлифован да изразом лица саучествује у болу муштерија.

Кафана је у међувремену постала и „пословни простор” капелмајстора гробљанских оркестара, којих је тада било неколико. Фирму „предузећа” истицали су тако што би на сто, преда се, тобож случајно, поставили футролу трубе или флиг хорне, и преко ње преговарали са изгледним муштеријама, договарали репертоар и уговарали цену.

Могли су се препознати по томе што су увек били у тамним оделима – црним или тегет, понекад и са шапкама крај оних футрола. Били су то махом пензионисани музичари војних и полицијских оркестара који су амбис између скромних примања и мање скромних надања попуњавали на гробљу, а на репертоару су имали и по триста пригодних староградских композиција (без певања, само „инструментал”).

Концесионари

Ствар је пукла кад се неко у комуналном предузећу досетио да се ова врста гробљанских услуга заинтересованима понуди у виду „концесије”, као плаћено право да некога испрате на онај свет уз топле звуке композиције „Ја се опраштам Цигани са вама” или марша „На Дрину”, свеједно. Још горе их је закачило ново правило службе по којем се на испраћају заслужних војника могу користити само труба и добош, а репертоар уприличен таквом „саставу” на сетни фрагмент Бетовенове „Ероике”, Лењинов посмртни марш или тему „Silencio” (из истоименог филма „Тишина”). Због тога су музиканти напустили „Божур”, већина их се разишла, а преостали сав маркетинг преусмерили на визиткарте које скрајнуто стоје крај шалтера где комуналци наплаћују прескупе услуге.

Иселили су се музиканти, али не и пословни дух. Јер, заменили су их власници агенција за писање посмртних панегирика, оних за међуградски и градски превоз покојника, и таксисти са оближње станице који ожалошћене лишавају бриге да би са кафанским утапањем туге могли и да претерају. За „кандиларе”, професионалне палиоце кандила и свећа на гробним местима оних чија ожалошћена фамилија има преча посла, никад се није дознало где су свили гнездо, а и њих је било сијасет.

Онда је дошло време транзиције са приватизацијом, за њим и Закон о реституцији. Ако има правде, можда је нешто од оног пустог имања враћено потомцима и наследницима Николе Хаџи-Поповића? Оно, и да им је враћено, шта би с њим?