Где је нестала часна реч

Све чешће се питао када је последњи пут чуо да се неко заклиње да говори истину тако што каже „часна реч!”. И он сам није могао да се сети када је ту важну заклетву престао да изговара, иако је претходно користио откада зна за себе и то у различитим формама. „Часна реч” добијала је додатак у виду одреднице припадности одређеној групи, па чак и одређеном човеку. Након неког времена поменуте одреднице су нестале али се и „часној речи” изгубио готово сваки траг.

Пришао је прозору и подигао ролетне. Зраци зимског сунца пробијали су се кроз голе гране липе. Да ли се „часна реч” изгубила зато што се „часност” изгубила у нама самима, запитао се. „Часна реч” је обећање које се мора одржати а колико је данас оних који га држе и код нас и у свету?

Сео је за радни сто, узео блок у руке и решио да својеручно испише сва неодржана обећања његовој породици и њему лично. Писао је и писао наредних неколико дана од јутра до мрака. Када му се учинило да је већину забележио решио је да буде поштен па да испише и сва обећања која је сам дао а није их испунио. То исписивање такође је прилично потрајало.

Затим је на „Гуглу” истраживао обећања оних на разним функцијама који су кроз протекле деценије прокоцкали своју „часну реч”. И не само прокоцкали, већ је и упрљали.

Сипао је пуну чашу воде и наискап је попио.

Закључци су му се множили: заклетва „часна реч” служила је често злонамерницима да се иза ње заклоне док спроводе своја недела која би потом било немогуће или готово немогуће исправити. Зар тим и таквим покварењачинама на ум не пада, или их и није брига, што њихове лажно дате часне речи, потписана обећања и заклетве именом али и презименом, повлаче за собом срамоту коју трпе или ће трпети и њихови родитељи, браћа, сестре… потомци?

У грлу су му застајале, мало је рећи кнедле, пре су то биле читаве грудве и глечери накупљене, калцификоване горчине.

Многобројне потписане резолуције, међународни споразуми, обећања напретка, бољег живота, једнакости, братства међу људима… неретко су преко ноћи губиле снагу и сваки смисао. Да ли је закон јачега довео у питање значај часне речи? Да ли је она „сила закон мења” постала неприкосновена? Ко је онда тај за кога је „часна реч” била и остала светиња? Забацио је главу уназад како би откочио врат, потом је окретао на леву па на десну страну уз гласно пуцкање костију.

Наметао му се закључак да би то сигурно морале бити Уједињене нације, као највећа међународна организација „чији су циљеви одржавање међународног мира и безбедности, развијање пријатељских односа међу народима, остваривање међународне сарадње и деловање као центар за усаглашавање подухвата народа”. Закашљао се, или боље рећи, грлено закркљао.

Гуглајући даље поставио је питање: „Значај резолуције Генералне скупштине Уједињених нација”, након чега му је прво изашло следеће: „… резолуције Генералне скупштине УН нису обавезујуће (У члану 10. и 14. повеље УН генерална скупштина доноси ’препоруке’)”. На ово се следио. Само „препоруке”?! Онда му се јавило логично питање: Значи ли то да се оне обавезујуће резолуције које доноси Савет безбедности све испуњавају?”

Укуцао је у претраживач појам „међународна заједница” и за његов народ горућа питања која се већ годинама не испуњавају. Значи, ни у том врховном телу, формираном да заштити част и правду, да пружи гаранције за постојање и достојанство малобројним народима, није вредео ни писани договор а камоли „часна реч”!

Пред очима су му севали разни, кроз историју нестали народи. Присећао се свих оних који су животе жртвовали зарад одбране части. Зар је допустиво било пустити низ воду ту свевишњу снагу часности да исцури и нестане тек тако?

Окренуо је нови лист у блоку и почео руком да исписује на страним језицима „часна реч”. И то прво на свом српском, да је сачува да се не заборави, а затим редом: λέξη τιμής, parola d’onore, 榮譽的話, word of honor, parole d’honneur, wort der ehre, честное слово, palabra de honor, Şeref sözü,名誉の言葉, woord van eer, كلمة الشرف , becsületszó, palavra de honra…

Све је затим поставио и на своје друштвене мреже. Да се чува, да опомиње, да се не заборави.