Помоћници и асистенти

Не знам због чега су сматрали да сам у невољи, али моји пријатељи су одлучили да ми помогну. Без икаквог договора, независно једни од других, решили су да ми по сваку цену нађу сродну душу, кад већ сам то не умем. Први се јавио Мита:

– Комшо, нашао сам жену за тебе! Јес’ мало матора, наше је годиште, али супер је лик. Постоји само један технички проблем. Она ради као помоћница министра, па је стално на путу. Чим дође, нешто ћемо да организујемо.

Пролазили су месеци, а помоћницу сам видео тек једном, и то на телевизији, када је службено била у Бриселу. Влада је у међувремену пала, а и она јер се удала за асистента помоћнице министра.

Реј Лука је покушавао да ми набаци једну симпатичну водитељку с „Пинка”, али је прешла у „Емоушн” и без грешке, мимо моје заслуге, затруднела после месец дана.

И кум Фирга је покушао да учествује у овој акцији. Позвао ме је недавно и рекао:

– Кумче, имам једну за тебе, знаш каква је...

– Каква, куме?

– Хе, хе...

Мислим да је још увек с њом.

А онда се из Дражевца, лепог моравског села у коме сам провео добар део школских распуста, јавио мој друг Срђан звани Ћаз. Он је нежења у селу које је из наше генерације већ изнедрило неколико деда.

– Чуо сам за твоју муку, пријатељу – рече он и настави: – И ја си имам исту, али овде се не ради о мени. Нашо сам ти девојче, Светлана, млого је убава, ал’ има 22 године и овде је престарела за удавање. Ја ћу гу сачувам од бадаваџије што ’оће само да се измотавају, а ти долази под хитно.

Груба зајебанција је у Дражевцу честа појава, па га нисам схватио озбиљно. Ипак, свако мало, до мене је долазио абер да је Ћаз измлатио неког Басу из Палиграци, па Димчу из Катун, две-три барабе из Тешице... Све због Светлане.

У намери да ипак одем и проверим о чему се ту заправо ради, предухитрила ме је позивница за свадбу. Погађате, од Ћаза и Светлане.

Наравно да сам отишао. Кад сам видео Светлану, није ми било добро. Толико је била лепа, да би само због ње часопис „Вог” требало да отвори канцеларију у Дражевцу.

Пошто сам им честитао, Ћаз ме је одвукао у страну и рекао:

– Извини, буразеру, али нисам више мого да се тепам за туђу девојку! Је л’ ти реко’ ја ономад да дођеш под хитно, а ти јок! Пискараш нешто по Београд! А ти пиши!

И ја шта ћу!? Пишем!