Приповедачка алхемија

У низу есејистичких и научних монографских дела, објављених у овој и претходној години, студија Зоране Опачић „Алхемичар приповедања Станислав Краков”, остала је готово непримећена. Да ли због новопокренуте едиције „Монографије” Учитељског факултета, која није доступна у књижарама, или скромности млађе ауторке, тек ова студија је измакла актуелним критичким читањима и вредновањима.

Готово заборављен из политичких и литерарних разлога, овај писац је остао непрочитан, затајен, и за многе актуелне историчаре и критичаре – стваралац другог реда. Треба се само подсетити да је Краков добитник 18 одликовања у Првом светском рату, док је по завршетку Другог светског рата осуђен и стрељан као сарадник Милана Недића. Од деведесетих година расте интересовање за овог писца, објављују се његова дела и студије о периоду авангарде у којима је његово име неизбежно. На том таласу новог интересовања и превредновања српских авангардиста настала је и књига Зоране Опачић. Студија „Алхемичар приповедања Станислав Краков” сагледава опус овог писца у контексту српске авангардне прозе, процеса њене иновативности, али скреће пажњу и на текстове из заоставштине, необјављене песме у прози, путописну и мемоарско-историографску прозу.

Проучавање Краковљеве алхемичарске вештине, остварене кроз различите жанрове има неку врсту пионирског подухвата јер пред нама још увек није цео опус и немамо јасан увид у све што је написао и објавио. Свестраност личности и дела Станислава Кракова, од писца до новинара-репортера, режисера, аутора најбољег документарца о српској голготи у Првом светском рату до изузетног путописца по јужној Србији захтевала је од ауторке да сагледа све аспекте овог ренесансног духа српске авангарде. Тако вишеструка и сложена личност, веома разноврсног опуса, пред истраживаче доноси бројне недоумице, али и бескрајне изворе инспирације. Зорана Опачић је научно и методолошки одмерено користила у овим анализама респектабилну литературу о епохи авангарде, али и актуелне, домаће и стране ауторе, заступнике наратолошких стратегија тумачења прозних текстова.

У основне одлике Краковљевог дела ауторка сврстава брзину, фрагментарност и динамичност, типичне особине епохе. У студији се доступан опус сагледава у два аспекта изучавања; као фикционална проза, која је писана тридесетих година 20. века, и мемоарско-документаристичка проза која је настајала знатно касније. Фикционално стваралаштво, како тврди ауторка, садржи мешавину традиционалне поетичке линије са елементима експресионизма и футуризма, па све до надреалистичких експеримената којима Краков најављује психолошку прозу у српској књижевности. Зато је Опачићева, нужно, прибегла подели овог дела опуса на раноавангардну, авангардну и поставангардну фазу. Мемоарско-документаристичка проза сагледава се као укрштање журналистичког стила и документарне грађе у којој је представљена новија српска историја преломљена кроз призму личних осећања. Стога је занимљиво истраживачко умеће Зоране Опачић, којој је ово уједно и прва књига, да самерава два стилски и жанровски потпуно опречна аспекта Краковљевог дела. У фикционалним делима тумаче се динамизација простора, лирско начело, мотив крила, елементи филмског приповедања, фрагментарност, техника реза, контрапункт…

Алхемију Краковљевог приповедања наћи ћемо у његовом „кинематографском оку” у роману „Крила”, којим овај писац „иновира основне романескне структуре, уносећи дубоку и темељну промену у српски роман двадесетог века”. Кохерентност излагања, убедљивост ставова и стилска прецизност студије „Алхемичар приповедања Станислав Краков” дарује нам и, сасвим неочекивану, алхемију читалачког задовољства.