Од омаловажавања до дивљења

Зашто бисмо уопште слали професионалце на Олимпијске игре, зашто бисмо доказивали своју снагу у међународној конкуренцији, када остатак света никада неће бити довољно добар да би могао да нам парира…

Такав је, отприлике, био став у озбиљним кошаркашким круговима у Америци, када су се крајем осамдесетих година прошлог века тадашњи комесар НБА Дејвид Штерн и генерални секретар Фибе Бора Станковић договорили да обришу границе између професионалаца и аматера. Нормално, било је и оних који су, попут Џерија Веста (довео Владу Дивца у Лејкерсе) и Грега Поповића (Жарка Паспаља у Сан Антонио), и те како били свесни кошаркашког потенцијала ван Америке.

Први узлет

Како се онда дошло до тога да странци владају најбољом лигом света, да Никола Јокић засени Леброна Џејмса, Стефона Карија и Кевина Дурента, да самољубива Америка призна да су интернационални играчи подигли игру у НБА на један сасвим другачији ниво…

Како рече у једној прилици чувени амерички тренер Џон Калипари, у разговору са аутором овог текста: „Дошли смо до тога да је данас у НБА немогуће замислити игру без ’јуро степа’ (европски корак)!” Тај покрет је букнуо у најбољој лиги света последњих петнаестак година, а у питању је нешто што се у Србији и Југославији играло на уличном баскету пре пола века.

Американцима је дуго требало да се поклоне међународној кошарци. Кошаркашки јаз између Европе и Америке био је некада велик баш као и океан који дели та два континента. Чак и најбољи универзитетски играчи из САД лако су излазили на крај с најбољим светским селекцијама.

Велику ствар за развој светске кошарке урадила је југословенска школа, која је са својим креативним, необузданим и инстинктивним начином игре „убијала– противнике седамдесетих година прошлог века (све осим НБА). Други су се слепо држали тактике, док су најбољи југословенски тренери (Николић, Жеравица, Тањевић, Новосел…) били довољно мудри да схвате да имагинација њихових играча надилази и најбољу могућу тактику. Петорка Славнић, Кићановић, Делибашић, Далипагић, Ћосић вероватно би у данашње време (да сада имају 25 година) жарила и палила у НБА. Уосталом, Бостон је звао Далипагића, Лејкерси су хтели Ћосића…

Тада су такви преласци из много разлога били готово немогући. Један од њих је и патриотизам! Играти у НБА у оно време значило је заувек затворити врата своје репрезентације. Професионалци нису могли да играју ни на Олимпијским играма ни у такмичењима Фибе (европска и светска првенства), мада је и Европа још у то време врвела од професионалаца. Али, што би рекао Дејвид Штерн, тада је све било постављено наопачке: „Ако играте у Америци за милион долара, онда сте професионалац, међутим, ако за исти новац играте у Европи, онда сте аматер!”

У најбољој лиги света се другачије и тренирало и играло у односу на остатак света. Њихови играчи су били знатно бржи, снажнији, прецизнији… Правила су била другачија, у НБА је све било подређено највећем кошаркашком циљу (кош). Наша репрезентација је на Олимпијским играма у Риму 1960. од селекције САД губила са 32:1, свим играчима је душа била у носу, нису знали шта их је снашло (на крају 104:42)…

Ствари су се постепено одвијале у смеру изједначавања снага. Кључан је био историјски договор Фибе и НБА, на иницијативу једног Србина, Боре Станковића. Изузетно важно је било и то што се за преговарачким столом нашао неко његовог сензибилитета и визије, Дејвид Штерн, који је као новопечени комесар НБА (ступио на дужност 1984) упалио све моторе и од те лиге направио једно од највећих предузећа на свету. Истина је таква да делује нестварно: НБА никада то не би постала без Станковића и без страних играча. Да није дошло до оваквих промена, та лига би остала национална, налик америчком фудбалу и бејзболу. Овако, она је лига читавог света, њени асови су идоли и сваком кутку света, шире мисију НБА, маме највеће спонзоре и буде страст у очима знатижељних клинаца.

Од Дивца до Јокића

„Боро, победила је твоја мудрост: да може да се напредује само ако играш против бољих од себе”, рекао је Штерн свом пријатељу Станковићу када су се последњи пут срели, у Женеви, 2016. године.

Ипак, требало је неко да пробије лед и да заслужи поштовање НБА у чијим дворанама су као иконе са сводова сијали дресови Била Расела, Вилта Чемберлена, Оскара Робертсона, Џерија Веста, Боба Петита, Тома Голе, Џерија Лукаса… Онда је стасала плејада нових асова који су донели акробатску кошарку: Џулијус Ирвинг, Карим Абдул-Џабар, Меџик Џонсон, Лери Бирд, Мајкл Џордан, Доминик Вилкинс, Ајезеа Томас… Осамдесете су деловале као нешто што ће направити још већу разлику између НБА и остатка света, али није било тако…

Омладинско првенство света у Бормију 1987. могло би да се назове предворјем кошарке коју данас гледамо. И један од јунака тог шампионата Тони Кукоч рекао је недавно да је Југославија тада играла оно што је Голден стејт показао 30 година касније. Југословенски тим је, са тренером Светиславом Пешићем, убедљиво стигао до златне медаље, савладавши два пута најталентованије америчке играче (већина њих су наставили каријере у НБА). Четворица играча из тог шампионског тима заиграла су у НБА: Владе Дивац, Тони Кукоч, Дино Рађа и Александар Ђорђевић. Дивац је већ јуна 1989, само дан после освојеног злата на Евробаскету у Загребу, био у авиону за Њујорк, где су га Лејкерси изабрали са 26. позиције на драфту. Годину дана раније, у Мадриду, Бостон Селтикси су с пола гаса савладали репрезентацију Југославије на Мекдоналдсовом турниру. Наш селектор Душан Ивковић је много година касније говорио да му је на том мечу „стално недостајало пар секунди да би организовао игру” (НБА је још од 1956. имала напад на 24 секунде; Фиба је ограничење напада увела 1956, на 30 секунди и тек 2000. скратила је на 24).

И онда се амерички Тим снова појавио на Олимпијским играма у Барселони 1992, поигравајући се са противницима, иако је већина играча директно са голф терена отишла на то такмичење. Неки противнички играчи су дошли са фото-апаратима да би се сликали са Мајклом Џорданом и другим америчким кошаркашима. Управо тај тренутак био је почетак краја НБА лиге какву смо знали.

Дивац је мукотрпно градио своју каријеру и постао један од највећих амбасадора међународне кошарке у НБА (16 сезона), Дражен Петровић је као најбољи европски играч неколико сезона грејао клупу у Портланду, Жарко Паспаљ није успео да испољи свој несвакидашњи таленат у Сан Антонију и после једне сезоне вратио се у Европу… Они који су пробили лед показали су осталима да је могуће играти у НБА. Дечацима широм света није више репрезентација постајала као највећи сан, већ се појавила једна лига о којој претходне генерације нису могле ни да сањају. Како је време пролазило, јаз се смањивао. Тони Кукоч је постао важна карика у златној ери Чикаго Булса, Арвидас Сабонис је потврдио да је раван најбољим америчким центрима, Владе Дивац се појавио на „Ол-стару”, Предраг Стојаковић се исказао као најбољи „тројкаш” лиге…

А онда је Југославија постала првак света у Индијанаполису (2002, селекција САД са НБА играчима изгубила је три меча и завршила на шестом месту), Аргентина је савладала НБА звезде у полуфиналу олимпијског турнира у Атини 2004, Грци су исто урадили на Светском првенству у Јапану 2006… Дирк Новицки је ушао у историју као први „оригинални” странац са титулом најбољег играча НБА…

У последњих шест година то признање је резервисано за стране кошаркаше: Никола Јокић га је три пута освајао (2021, 2022, 2024), Јанис Адетокунбо (Грчка) – два пута (2019, 2020), а Џоел Ембид (Камерун) – једном (2023). На врху листе најбољих играча НБА у овој сезони налазе се четири странца, овим редом: Јокић, Гилџес-Александер, Дончић, Адетокунбо.