Пријатељев непријатељ

Нови филм врхунског техничара режије Ридлија Скота „Круг лажи” сав је некако прерушен, што и не би било тако лоше да је оно што се прикрива испод слојева маски знатно боље.

Наиме, када се разгрне маскирна униформа нечега што претендује на епитет „иновативни шпијунски трилер”, разоткрива се Скотово унајмљивање добро познатих жанровских елемената, попут: двоструке игре и обрта приче, невероватне романсе, потраге, пуцњаве и спасења у последњем минуту... Још када се томе дода чињеница да су главни играчи агенти злочесте ЦИА и да је драма смештена у пејзаж, на реалности утемељене, параноје, неповерења у савезнике и непријатеље, на отвореном презиру према свему што је америчко и ужасавајућем насиљу на Средњем истоку, Скотова игра на сигурно постаје и више него провидна.

Уколико нам је, својевремено реагујући на неславно искрцавање америчких војника у Сомалију, „Падом Црног јастреба” и понудио нову врсту ратног филма, није му пошло за руком да „искрцавањем” у Јордан, изгради и нову врсту шпијунског трилера, а на основу виђеног у „Кругу лажи” стиче се утисак да му је управо то била намера.

Добро, о чему је овај филм? Када бисмо разгрнули фасцинације присуством звезда као што су Леонардо ди Каприо или Расел Кроу, и маестрално режираним иако већ виђеним сценама пуцњаве из пиштоља и пушака, јурњаве џиповима и хеликоптерима кроз прашину пустиње, скривалице по клаустрофобичним, људима претрпаним уличицама средњоисточних градова, и када бисмо читаву ствар симплификовали до краја, одговор на ово питање дао би се свести на следеће. Ово је филм о невероватним моћима мобилних телефона, лаптопа и шпијунских сателита, о томе како део „исламског света погрешно тумачи књигу у коју једино верује” (Куран), да „човек није његов посао” и како вам „пријатељи верују као непријатељи својим пријатељима”...

Серијал оваквих „мудрости” које током филма изговарају Леонардо ди Каприо, Расел Кроу и лепа иранска глумица Голшифтех Фарахани исписао је иначе дубокоуман и веома плодан сценариста и оскаровац Вилијам Монахан („Двострука игра”), служећи се романом Дејвида Игнацијуса, некадашњег извештача „Вашингтон поста” о догађајима на Блиском истоку и активностима ЦИА. Избегавајући да акцију или импулсе јунака представи уобичајено херојским, ваљда тако доказујући властиту храброст, и у намери да изнедри политичко дело релевантно за време садашње, Монаханови крајњи домети у овом филму о рату против терора најчешће су сумњиви и контрапродуктивни.

Сама прича следи дејствовање кључног америчког агента Фериса (Ди Каприо) током потере за злим терористом Ал Салемом (израелски глумац Алон Абутбул), од Ирака, преко Ријада до Амана, у чему му помажу његов шеф Ед Хофман који операцију води из седишта ЦИА у Вирџинији (Расел Кроу), шеф јорданске обавештајне службе Хани Салам (одличан британски глумац Марк Стронг), и – несвесно – медицинска сестра Аиша (Фараханијева) коју у једном тренутку упознаје...

Логика ствари у овако опасним ратним играма налаже бар минимум поверења међу главним савезницима у акцији, али се, како и сам филмски наслов наговештава, у „Кругу лажи” догађа све супротно. Нико никоме не верује и свако сваког лаже.

То и јесте главна окосница филма, све друго су зачини. Уколико се „Круг лажи” и може сматрати пунокрвним играним филмом, јер му целокупна структура више личи на телевизијску серију са четири епизоде, међусобно повезане истим ликовима и окружењем.

Штета, јер и Ридли Скот и његов ветерански ауторски тим у којем су били све сами мајстори: сниматељ Алекзандер Вит, сценограф Артур Макс и монтажер двоструки оскаровац Пјетро Скаља, подарили су неколико врхунских сцена и оригиналних решења. Међутим, испоставило се да је то за филм као савршено функционалну и до краја смислену целину ипак премало. Са филмом „Круг лажи” Ридлија Скота отворена је овогодишња Синеманија, ревија филмова с којом наши дистрибутери најављују наступајућу сезону у нашим биоскопима. Ако још увек важи оно да се по јутру дан познаје, онда вам је јасно и каква је Синеманија и какав ће нам бити биоскопски репертоар.