Гласање за памћење

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 1. новембра – Две комшинице, у вашингтонском предграђу Френдшип хајтс, политички се слажу само у једном: обе кажу да ће да напусте ову земљу ако на председничким изборима 4. новембра победи противничка страна. И у неким другим домаћинствима се прича о припремама за крајности – да се отвори шампањац или да се пакују кофери.

Или ћемо да славимо, или ћемо да се селимо – поруке су анкетарима и на блоговима. Заоштреност међу припадницима изборних табора је, сматрају хроничари, већа него икад, а местимично надмашује и супротстављене страсти навијача спортских дербија.

Створена је атмосфера „бити или не бити”, с напетошћу која би могла да остане и после саопштавања резултата гласања. Симпатизери Барака Обаме (47) слуте да ће – ако њихов фаворит изгуби, Америка ући у нове ратове, пасти у још дубљу економску депресију и додатно погоршати свој међународни престиж, док се присталице Џона Мекејна (72) прибојавају да би победа демократе над републиканцем овде устоличила неку врсту социјализма, превласт расне мањине, па и попустљивост према исламском екстремизму, тероризму.

Уз такве зебње, досад незабележене, распламсавају се и велике наде, какве се одавно нису везивале за политичке лидере. И у очекивањима се испољавају претеривања, понајвише кад се верује да ће будући председник бити у могућности да исправи све кривде које му у аманет оставља рекордно непопуларни садашњи владар Џорџ Буш млађи (62).

Ко год буде био изабран за шефа Беле куће, обезбеђено му је место у антологији реткости на високом нивоу. Не памти се, наиме, да је неки од њихових претходника, у модерној историји, наследио стицај тако јаких изазова какав следује Обами или Мекејну: два највећа савремена рата (Ирак и Авганистан), специфични „глобални рат против тероризма”, финансијску кризу, економску рецесију, повећану интервенцију државе на тржишту, незадовољство грађана што им се земља „креће у погрешном смеру”, пад угледа Вашингтона у свету.

Успе ли да нацију растерети бар једног од тих ванредних терета, будући лидер ће себи обезбедити значајно место у аналима председниковања. Историја куриозитета већ чека „раширених руку” оба изборна фаворита: Обама би постао први црнац, а Мекејн досад најстарији шеф Беле куће у првом мандату и први са преживљеним операцијама канцера (на кожи).

Таква лична својства увршћују Обаму и Мекејна, по појединим анализама, у „високоризичне категорије”. Стрепи се, наиме, да би први могао да буде мета расистичких атентатора, а да би другом могла да се врати опасна болест.

Делимично и због таквих слутњи, овога пута је придат ванредно велики значај и потпредседничким кандидатима. Обама и Мекејн су их одабрали тако да уједно ублаже примедбе за “недовољно” односно “превелико” искуство, па је први уз себе узео представника нешто старије а други представницу знатно млађе генерације. Уз Обаму је, тако, стао делаверски сенатор Џозеф Бајден (65), а уз Мекејна гувернерка Аљаске Сара Пејлин (44), која је тако дошла у прилику да постане прва жена на функцији потпредседника САД.

У оригиналности двојице председничких кандидата спада и околност да они чине први финални дуел – сенатора.

Наде које се полажу у садашње сенаторе – председничке кандидате, пропраћене су рекордним напорима и улозима. Изборна кампања демократа је, кажу, премашила 21 месец, надмашивши по трајању све досадашње. Обама је при том сакупио прилоге у вредности од 600 милиона долара, више него ико и сада и раније. А само у септембру – 125 милиона и то усред потреса на Волстриту и другим кошмарима на тржишту некретнина, хипотека и кредита, који су милионе његових сународника оставили без кућа и натерали их на одрицања.

Гласање следећег уторка биће, слажу се сви, за памћење. Илиноиски сенатор испоставио се као феномен, с којим се први пут срећу и Америка и свет, иако су се досад свега нагледали. Обама је, наиме, први припадник расне мањине (црнац, заправо мелез, из брака канзаске белкиње и имигранта из Кеније) не само овде него и, рекло би се, у свим земљама с белом већином становништва. Његова победа би, рачуна се, подстакла и шире менталитетне заокрете, а свакако свету представила – „ново лице Америке”, које шири оптимизам да би, с њим на челу, Вашингтон показивао знатно више разумевања за друге земље него у последње време.

Показао је, уједно, ванредну мобилизацијску моћ, успевши да унутар странке порази фаворизовану Хилари Клинтон (61). Мекејн је покушао да из тог двобоја оригиналности демократских претендената, црнца и жене, извуче корист за себе и привуче масу „запостављених белих мушкараца”. Кад му то, према анкетама, није успело, његов штаб је „заиграо оштрије” доводећи у питање Обамин идентитет (средње име Хусеин) и патриотизам (спремност на дијалог с „непријатељима”). Уз замерке за повезаност са „сумњивим типовима” (својевременим екстремним левичарем који је 1960-их организовао и диверзије) па и за курс „који садржи елементе социјализма и марксизма”…

Обама је, чини се, одолео. Остао је „кул”, приметили су експерти. Има анкетну предност од око шест процената, у просеку.

На оптужбе је, углавном, одговарао констатацијама да би избор Мекејна био „трећи мандат бушизма, који нас је увалио муке”. А да он, Обама, нуди „битне промене”, уз остало – опоравак истањене средње и повећане ниже класе, као и побољшање односа са светом.

Нема, међутим, назнака да би те промене донеле заокрет Вашингтона према проблемима као што је Косово. Може се претпоставити, уједно, да би Обама своје обећање о давању предности дијалогу над наметањем, остваривао и у приступу осетљивим питањима Балкана.

Момчило Пантелић

-----------------------------------------------------------

Конзервативни „јастреб” оштрог језика

Некадашњи војни пилот иратни заробљеник у Вијетнамском рату сенатор Џон Мекејн, и према сопственом признању, слови за спољнополитичког „јастреба” веома утицајног на Капитол хилу.Иако је већ у Вашингтону стекао имиџ „сталног дежурног” кандидата за фотељу у Белој кући, искусном сенатору из Аризоне, ни упркос годинама, не мањка енергије да се бори до последњег тренутка за место председника САД.

Мекејн је рођен 29. августа 1936. године у америчкој војнопоморској бази Коко Сало у зони Панамског канала, коју су у то време контролисале САД. И отац и деда били су му адмирали америчке морнарице, док је он завршио Војнопоморску академију у Анаполису, у америчкој држави Мериленд, да би потом ступио на дужност у војнопоморској авијацији. Будући да је обучен за пилота, за време карипске кризе 1962. године био је на дужности на носачу авиона „Ентерпрајз”, да би после тога постао инструктор у бази Меридијан у Мисисипију.

Учествујући у Вијетнамском рату био је тешко рањен, а потом и заробљен, тако да је чак пет и по година провео у ратном заробљеништву

Политичку каријеру почео је 1982. године када је изабран у Представнички дом државе Аризонекао члан Републиканске партије, да би четири године касније успео да буде изабран за сенатора Аризоне, положај који је задржао и на изборима 1992, 1998. и 2004. године.

Мекејн је радио у комитетима за питања Индијанаца, потом у утицајном комитету за оружане снаге, док је председавао комитетима трговине, науке и транспорта. Оваква политичка каријера у америчком Конгресу само доказује велики утицај Мекејна унутар Републиканске странке, што се и показало када је 2000. године скоро освојио председничку кандидатуру своје партије. Иако је тада на страначким изборима изгубио кандидатуру од актуелног америчког председника Џорџа Буша, Мекејн је у потпуности подржао Бушову конзервативну спољнополитичку стратегију.

Међу страначким колегама, Мекејн је познат и по томе што тврдо стоји иза свог мишљења, а то доказује и тиме што и даље сматра да је Сара Пејлин као потпредседнички кандидат добар избор.

Иако гласни заговорник рата у Ираку, Мекејн се није либио ни да истовременокритикује потезе „креатора” ирачког рата бившег секретара за одбрану Доналда Рамсфелда.

Ове критике нису нимало ублажиле политички конзервативизам сенатора из Аризоне, будући да се он залаже да судска одлука о легализацији абортуса буде поништена. Штавише, Џон Мекејн је обећао да ће – ако буде изабран за првог човека САД, изабрати судије Врховног суда „које ће стриктно да интерпретирају Устав САД”.

Н. Радичевић