Glasanje za pamćenje

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 1. novembra – Dve komšinice, u vašingtonskom predgrađu Frendšip hajts, politički se slažu samo u jednom: obe kažu da će da napuste ovu zemlju ako na predsedničkim izborima 4. novembra pobedi protivnička strana. I u nekim drugim domaćinstvima se priča o pripremama za krajnosti – da se otvori šampanjac ili da se pakuju koferi.

Ili ćemo da slavimo, ili ćemo da se selimo – poruke su anketarima i na blogovima. Zaoštrenost među pripadnicima izbornih tabora je, smatraju hroničari, veća nego ikad, a mestimično nadmašuje i suprotstavljene strasti navijača sportskih derbija.

Stvorena je atmosfera „biti ili ne biti”, s napetošću koja bi mogla da ostane i posle saopštavanja rezultata glasanja. Simpatizeri Baraka Obame (47) slute da će – ako njihov favorit izgubi, Amerika ući u nove ratove, pasti u još dublju ekonomsku depresiju i dodatno pogoršati svoj međunarodni prestiž, dok se pristalice Džona Mekejna (72) pribojavaju da bi pobeda demokrate nad republikancem ovde ustoličila neku vrstu socijalizma, prevlast rasne manjine, pa i popustljivost prema islamskom ekstremizmu, terorizmu.

Uz takve zebnje, dosad nezabeležene, rasplamsavaju se i velike nade, kakve se odavno nisu vezivale za političke lidere. I u očekivanjima se ispoljavaju preterivanja, ponajviše kad se veruje da će budući predsednik biti u mogućnosti da ispravi sve krivde koje mu u amanet ostavlja rekordno nepopularni sadašnji vladar Džordž Buš mlađi (62).

Ko god bude bio izabran za šefa Bele kuće, obezbeđeno mu je mesto u antologiji retkosti na visokom nivou. Ne pamti se, naime, da je neki od njihovih prethodnika, u modernoj istoriji, nasledio sticaj tako jakih izazova kakav sleduje Obami ili Mekejnu: dva najveća savremena rata (Irak i Avganistan), specifični „globalni rat protiv terorizma”, finansijsku krizu, ekonomsku recesiju, povećanu intervenciju države na tržištu, nezadovoljstvo građana što im se zemlja „kreće u pogrešnom smeru”, pad ugleda Vašingtona u svetu.

Uspe li da naciju rastereti bar jednog od tih vanrednih tereta, budući lider će sebi obezbediti značajno mesto u analima predsednikovanja. Istorija kurioziteta već čeka „raširenih ruku” oba izborna favorita: Obama bi postao prvi crnac, a Mekejn dosad najstariji šef Bele kuće u prvom mandatu i prvi sa preživljenim operacijama kancera (na koži).

Takva lična svojstva uvršćuju Obamu i Mekejna, po pojedinim analizama, u „visokorizične kategorije”. Strepi se, naime, da bi prvi mogao da bude meta rasističkih atentatora, a da bi drugom mogla da se vrati opasna bolest.

Delimično i zbog takvih slutnji, ovoga puta je pridat vanredno veliki značaj i potpredsedničkim kandidatima. Obama i Mekejn su ih odabrali tako da ujedno ublaže primedbe za “nedovoljno” odnosno “preveliko” iskustvo, pa je prvi uz sebe uzeo predstavnika nešto starije a drugi predstavnicu znatno mlađe generacije. Uz Obamu je, tako, stao delaverski senator Džozef Bajden (65), a uz Mekejna guvernerka Aljaske Sara Pejlin (44), koja je tako došla u priliku da postane prva žena na funkciji potpredsednika SAD.

U originalnosti dvojice predsedničkih kandidata spada i okolnost da oni čine prvi finalni duel – senatora.

Nade koje se polažu u sadašnje senatore – predsedničke kandidate, propraćene su rekordnim naporima i ulozima. Izborna kampanja demokrata je, kažu, premašila 21 mesec, nadmašivši po trajanju sve dosadašnje. Obama je pri tom sakupio priloge u vrednosti od 600 miliona dolara, više nego iko i sada i ranije. A samo u septembru – 125 miliona i to usred potresa na Volstritu i drugim košmarima na tržištu nekretnina, hipoteka i kredita, koji su milione njegovih sunarodnika ostavili bez kuća i naterali ih na odricanja.

Glasanje sledećeg utorka biće, slažu se svi, za pamćenje. Ilinoiski senator ispostavio se kao fenomen, s kojim se prvi put sreću i Amerika i svet, iako su se dosad svega nagledali. Obama je, naime, prvi pripadnik rasne manjine (crnac, zapravo melez, iz braka kanzaske belkinje i imigranta iz Kenije) ne samo ovde nego i, reklo bi se, u svim zemljama s belom većinom stanovništva. Njegova pobeda bi, računa se, podstakla i šire mentalitetne zaokrete, a svakako svetu predstavila – „novo lice Amerike”, koje širi optimizam da bi, s njim na čelu, Vašington pokazivao znatno više razumevanja za druge zemlje nego u poslednje vreme.

Pokazao je, ujedno, vanrednu mobilizacijsku moć, uspevši da unutar stranke porazi favorizovanu Hilari Klinton (61). Mekejn je pokušao da iz tog dvoboja originalnosti demokratskih pretendenata, crnca i žene, izvuče korist za sebe i privuče masu „zapostavljenih belih muškaraca”. Kad mu to, prema anketama, nije uspelo, njegov štab je „zaigrao oštrije” dovodeći u pitanje Obamin identitet (srednje ime Husein) i patriotizam (spremnost na dijalog s „neprijateljima”). Uz zamerke za povezanost sa „sumnjivim tipovima” (svojevremenim ekstremnim levičarem koji je 1960-ih organizovao i diverzije) pa i za kurs „koji sadrži elemente socijalizma i marksizma”…

Obama je, čini se, odoleo. Ostao je „kul”, primetili su eksperti. Ima anketnu prednost od oko šest procenata, u proseku.

Na optužbe je, uglavnom, odgovarao konstatacijama da bi izbor Mekejna bio „treći mandat bušizma, koji nas je uvalio muke”. A da on, Obama, nudi „bitne promene”, uz ostalo – oporavak istanjene srednje i povećane niže klase, kao i poboljšanje odnosa sa svetom.

Nema, međutim, naznaka da bi te promene donele zaokret Vašingtona prema problemima kao što je Kosovo. Može se pretpostaviti, ujedno, da bi Obama svoje obećanje o davanju prednosti dijalogu nad nametanjem, ostvarivao i u pristupu osetljivim pitanjima Balkana.

Momčilo Pantelić

-----------------------------------------------------------

Konzervativni „jastreb” oštrog jezika

Nekadašnji vojni pilot iratni zarobljenik u Vijetnamskom ratu senator Džon Mekejn, i prema sopstvenom priznanju, slovi za spoljnopolitičkog „jastreba” veoma uticajnog na Kapitol hilu.Iako je već u Vašingtonu stekao imidž „stalnog dežurnog” kandidata za fotelju u Beloj kući, iskusnom senatoru iz Arizone, ni uprkos godinama, ne manjka energije da se bori do poslednjeg trenutka za mesto predsednika SAD.

Mekejn je rođen 29. avgusta 1936. godine u američkoj vojnopomorskoj bazi Koko Salo u zoni Panamskog kanala, koju su u to vreme kontrolisale SAD. I otac i deda bili su mu admirali američke mornarice, dok je on završio Vojnopomorsku akademiju u Anapolisu, u američkoj državi Merilend, da bi potom stupio na dužnost u vojnopomorskoj avijaciji. Budući da je obučen za pilota, za vreme karipske krize 1962. godine bio je na dužnosti na nosaču aviona „Enterprajz”, da bi posle toga postao instruktor u bazi Meridijan u Misisipiju.

Učestvujući u Vijetnamskom ratu bio je teško ranjen, a potom i zarobljen, tako da je čak pet i po godina proveo u ratnom zarobljeništvu

Političku karijeru počeo je 1982. godine kada je izabran u Predstavnički dom države Arizonekao član Republikanske partije, da bi četiri godine kasnije uspeo da bude izabran za senatora Arizone, položaj koji je zadržao i na izborima 1992, 1998. i 2004. godine.

Mekejn je radio u komitetima za pitanja Indijanaca, potom u uticajnom komitetu za oružane snage, dok je predsedavao komitetima trgovine, nauke i transporta. Ovakva politička karijera u američkom Kongresu samo dokazuje veliki uticaj Mekejna unutar Republikanske stranke, što se i pokazalo kada je 2000. godine skoro osvojio predsedničku kandidaturu svoje partije. Iako je tada na stranačkim izborima izgubio kandidaturu od aktuelnog američkog predsednika Džordža Buša, Mekejn je u potpunosti podržao Bušovu konzervativnu spoljnopolitičku strategiju.

Među stranačkim kolegama, Mekejn je poznat i po tome što tvrdo stoji iza svog mišljenja, a to dokazuje i time što i dalje smatra da je Sara Pejlin kao potpredsednički kandidat dobar izbor.

Iako glasni zagovornik rata u Iraku, Mekejn se nije libio ni da istovremenokritikuje poteze „kreatora” iračkog rata bivšeg sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda.

Ove kritike nisu nimalo ublažile politički konzervativizam senatora iz Arizone, budući da se on zalaže da sudska odluka o legalizaciji abortusa bude poništena. Štaviše, Džon Mekejn je obećao da će – ako bude izabran za prvog čoveka SAD, izabrati sudije Vrhovnog suda „koje će striktno da interpretiraju Ustav SAD”.

N. Radičević