Бејзбол и Обама

Недеља, 23. август 2008.
Тек је други дан како сам дошао, а већ сам се са својом новом породицом упутио ка бејзбол стадиону. Ово ми је први бејзбол меч у животу. На самом почетку мог боравка овде све разлике су тако велике. Док се возим ка стадиону посматрам улице које су шире и аутомобиле који су већи и којих има више. Размишљам о томе како ми за месец дана улице више неће изгледати широке, а аутомобили велики.

Паркирали смо ауто и упутили се ка улазу на стадион. Стотине Американаца и мршави Балканац кретали су се у истом смеру. Купили смо карте и ушли.

Питао сам се где сам. Почео сам да сумњам у свој енглески. Да ли сам добро разумео где ми то идемо? Зачуђено сам гледао око себе. Нисам видео никакав стадион. Пролазили су људи носећи храну, храну и само храну.

„Шта ћеш да једеш?”, упитао ме је амерички брат. Нисам био гладан. Док сам стајао и чекао да је купи, нисам могао да сакријем збуњеност. Кроз главу су ми пролазила питања: Где се налазе трибине? Када почиње меч? Видео сам само ресторане, велике рекламе и гладне (сите) људе.

„Јеси ли добро?”, упитао ме је „брат”, вероватно видевши мој збуњени поглед.

„Да, добро сам. Него, није ми јасно, када почиње тај меч?” Његов одговор је био више него изненађујући: „Давно је меч почео!”„Па што га не гледамо ако је почео?”, био сам још збуњенији. Рекао ми је да прво морамо купити нешто за јело. Схватам. Коначно смо дошли и до трибинакоје су биле камуфлиране „Мекдоналдс”, „Бургер кинг”, „Панда експрес” и „Такобел” ресторанима. Дугих и не претерано занимљивих сат времена покушавао сам да схватим о чему је реч. Баци лопту, удри лопту, трчи, хватај, трчи. Не иде ми у главу. Ко је ту против кога? Објаснили су ми да се екипе индивидуално боре за поене, што ми је отклонило велику заблуду у којој сам живео скоро сат времена.

Сат времена није пуно за једну безазлену заблуду. Има заблуда које предуго трају. Неке чак цео живот.

Недеља, 25. октобар 2008.
Чланови моје америчке породице имају различита мишљења о председничким кандидатима и то ми се делује као јако добро.

Избори су главна и незаобилазна тема сваког разговора. Што је ближи дан за гласање напетост је већа. Гласање, заправо, траје две, три седмице пре изборног дана, зависно од државе. Кампања не престаје и нема предизборне тишине. Све је више оних који су били апсолутно сигурни за кога ће гласати, а који више нису. Сара Пејлн се дефинитивно показала као лош избор, тврде демократе, а почели су да признају и републиканци. Моја америчка сестра се данас предомислила и ипак ће гласати за Обаму. Амерички брат гласао је јуче, а данас жали свој глас, јер се током ноћи предомислио.

Очајна, професорка људских права, пре три дана, испричала нам је своју тужну причу. Недавно, по повратку из школе кћерка ју је упитала:

„Је ли истина да ће Обама убити сву белу децу ако победи?”

„Наравно да неће! Нико не сме да убија децу у нашој земљи! Ни белу ни црну!”, жустро је одговорила мама, осмехом скривајући бес, па је запитала: „А ко ти је то рекао, душо?”

„Учитељица.”

Продаја алкохола на изборни дан је забрањена, да се гласачима не помути свест. Врло мудро, с обзиром на то да избори трају и пре изборног дана.

Традиционално, Обама не би требало да победи на изборима. Његова популарност је, несумњиво огромна. Воле га, не воле га, али је свима битан. Обама је свету, али пре свега америчком друштву, поставио јако важна питања: Где је граница толеранције? Да ли се толеранција и традиција преплићу и међусобно супротстављају? Шта одређује једног Американца? Где престаје популарност, а почиње опасност?

Сва питања упућују на једно: Може ли црни Обама у Белу кућу?