Где си то пошао, Цицероне

Кан – И као што то обично бива америчка филмскопропагандна машинерија увек се знатно раније пали од европские и фестивалске. Још пре него што је обелоданио последњи рез дуго очекиваног филма „Мегалополис” амерички филмски часописи са сигурношћу су тврдили да ће се филмски сценариста, редитељ, глумац и музичар Френсис Форд Копола (85) сигурно такмичити у Кану.

У оваквим, тада још преурањеним тврдњама, наравно да је било логике. Копола је на Канском фестивалу током његове историје боравио толико  пута: власник је чак две „Златне палме” заслужене за „Прислушкивање” (1974) и „Апокалипсу данас” (1979). Први пут је овде боравио 1966. са филмом „Сада си велики дечак”,  касније и са „Њујоршким причама”, да би 1996. године био и председник главног жирија када је „Златном палмом” наградио Мајка Лија за филм „Тајне и лажи”. Могло се очекивати, дакле, да његов нови филм снимљен после чак 13 година паузе има светску премијеру у главном такмичарском програму 77. Кана.

 У медијско „пумпање” ове филмски важне чињенице спадају и они „жути” написи у којима је Копола оптужен за наводно „старовремско понашање” према женама током снимања „Мегалополиса”, јер је „вукао жене да му седну у крило” и „љубио разголићене статисте у образе”, што је све брзо демантовано од продуцената уз напомену да за Френсиса Форда Кополу „никада нису постојале било какве притужбе за узнемиравање или лоше понашање током реализације пројекта”. Таблоидна машта може свашта, а друштвене мреже су ту да и лажи преносе светом брзином муње.

Идеју за „Мегалополис” Копола је рема сопственом признању развијао готово 40 година, а када је дошао тренутак да га сними морао је да прода и део свог чувеног винограда у долини Напа, јер су му потенцијални финансијери у старту тврдили како ће на овом филму само изгубити новац. Реч је о Кополином бескомпромисном, дистопијском ауторском филму од 138 минута. „Мегалополис” је заправо извесна врста класичног римског епа, радње смештене у модерну, футуристичку Америку, у Нови Рим (пандан Њујорку) који вапи за променама. Копола иницира промене изазивајући сукобе између Цезара Каталине (Адам Драјвер) – генијалног уметника, архитекте који настоји да закорачи у утопијски идеалистичку будућност Новог Рима и Френклина Цицерона (Ђанкарло Еспозито) – првог афроамеричког градоначелника Новог Рима који остаје привржен регресивном статусу кво, одржавајући у том свом царству похлепу, посебне интересе и неку врсту партизанског рата. Цезар и Цицерон суште су супротности, а између њих постоји једна важна спона. Градоначелникова кћерка Јулија Цицеро (Натали Емануел), друштвено ангажована девојка, заљубљена је у Цезара и све мање лојална оцу. Јулија је та која је приморана да открије у шта заиста верује и шта тачно човечанство заслужује...

Глумица Натали Емануел у овом захтевном филмском епу има заправо кључну ролу. Снажна глумачка женска фигура стоји наспрам доминантно мушког ансамбла којег уз Драјвера и Еспозита чине још и Шија Лабеф, Дастин Хофман, Лоренс Фишберн, Џејсон Шварцман и Џон Војт. Сви они у „Мегалополису” под Кополиним сценарстичким и редитељским вођством постављају велика и важна питања која се тичу ужасне, тешке и разорне стварности овог нашег савременог света. Постоји ли нада и могућност да се он учини бољим? Копола настоји да нади отвори место. Уосталом, да није било наде не би му пошло за руком да досања сан започет још 1980. године и коначно сними „Мегалополис” који је толико дуго желео као необичну продукцију са огромном глумачком екипом. И таман када се чинило да ће све бити готово још пре неколико година глобална пандемија је још једном одложила пројекат. Снимање филма завршено је у марту 2023. године, монтажа и постпродукција су трајале тик до Кана, где се у тренутку слања овог текста у Театру Лимијер очекује и његова званична светска премијера, уз присуство аутора и његове велике глумачке екипе.