Са­га о „жа­бе­ти­ни”

Мир­ја­на Че­ке­ре­вац

Вла­да­ви­на пра­ва, по­што­ва­ње пра­ви­ла и јед­на­ки ар­ши­ни за све, сва­ки дан нам по­на­вља­ју на­ши по­ли­ти­ча­ри, вла­сти и опо­зи­ци­је. Ни­шта, ка­жу, не­ма ва­жни­је од то­га. И не­ма. Но, јед­но су ре­чи, а дру­го де­ла. Та­ко смо, ових да­на на при­ме­ру кан­ди­до­ва­ња ли­ста за ло­кал­не из­бо­ре, још јед­ном мо­гли да ви­ди­мо да за­кон ва­жи за све, осим ако се по­ли­ти­ча­ри, с обе стра­не, дру­га­чи­је не до­го­во­ре. Сед­ни­цу Скуп­шти­не Ср­би­је на ко­јој су, на пред­лог 37 по­сла­ни­ка опо­зи­ци­о­них стра­на­ка ко­је из­ла­зе на из­бо­ре, усво­је­не из­ме­не За­ко­на о је­дин­стве­ном би­рач­ком спи­ску обе­ле­жи­ле су ди­ску­си­је ових опо­зи­ци­о­на­ра и ћу­та­ње по­сла­ни­ка вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је. Ови опо­зи­ци­о­на­ри су ис­ко­ри­сти­ли ди­рек­тан пре­нос сед­ни­це за пред­из­бор­ну кам­па­њу и по­ру­ке би­ра­чи­ма да је власт „по­сред­но при­зна­ла из­бор­ну кра­ђу”. Би­ло је мно­го ви­со­ких то­но­ва, по­зи­ва би­ра­чи­ма, сла­во­до­бит­них го­во­ра оних ко­ји, ка­ко су ис­ти­ца­ли, не би да ка­жу да је „ово на­ша по­бе­да, али је­сте наш успех”.

Шеф по­сла­нич­ке гру­пе „Алек­сан­дар Ву­чић – Ср­би­ја не сме да ста­не” Ми­лен­ко Јо­ва­нов пре по­чет­ка сед­ни­це ре­као је но­ви­на­ри­ма да је за­кон не­по­тре­бан, по­но­вио да ни­ка­кве из­бор­не кра­ђе ни­је би­ло, али да ће ра­ди ста­бил­но­сти др­жа­ве гла­са­ти за овај акт. Ка­зао је и да је та­ко до­го­во­ре­но. На­кнад­но смо са­зна­ли и да је био до­го­во­рен дру­га­чи­ји ток скуп­штин­ске рас­пра­ве, а тре­ба­ло за­кон усво­ји­ти без не­ке ве­ли­ке рас­пра­ве и зло­у­по­тре­ба у пред­из­бор­не свр­хе. Ти­ме се мо­же и об­ја­сни­ти што су се по­сла­ни­ци вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је опре­де­ли­ли за гун­ђа­ње у клу­па­ма док су опо­зи­ци­о­на­ри ис­ти­ца­ли сво­је за­слу­ге у „по­бе­ди”, по­што „власт са­да мо­ра да про­гу­та жа­бу” уме­сто да, као што уме­ју, од­го­во­ре истим или још те­жим ре­чи­ма. Го­во­ри­ли су ше­фо­ви по­сла­нич­ких гру­па вла­сти, крат­ко, без ви­ке, јер је „за­кон ре­зул­тат до­го­во­ра вла­сти и опо­зи­ци­је”.

Шеф опо­зи­ци­о­не по­сла­нич­ке гру­пе „Ми – глас из на­ро­да” Бран­ко Па­вло­вић ни­је ви­као, ни слао пред­из­бор­не по­ру­ке, али је, ко је хтео да слу­ша, из­нео раз­ло­ге за­што из­ме­не за­ко­на не тре­ба по­др­жа­ти. На­вео је да су пред­ло­же­на ре­ше­ња про­тив­у­став­на и, као адво­кат, вр­ло пре­ци­зно ана­ли­зи­рао од­ред­бе Уста­ва и оно­га што се усва­ја. Упо­зо­рио је и да ће мно­гим гра­ђа­ни­ма би­ти ус­кра­ће­но устав­но пра­во гла­са, ука­зао на не­до­пу­сти­ву ре­тро­ак­тив­ност... Па­вло­ви­ће­ве на­во­де та­ко­ре­ћи ни­ко ни­је оспо­рио, ма­да, ка­ко се ис­ти­ца­ло, „за­кон је­сте ма­ло на иви­ци Уста­ва” и је­сте да ће не­ки гра­ђа­ни би­ти ус­кра­ће­ни да би­ра­ју, али, бо­же мој, та­ко је ка­ко је.

Ми­лен­ко Јо­ва­нов је у рас­пра­ви ре­као да је „ово је­дан не­по­тре­бан и нео­д­го­во­ран пред­лог”, а за­што га он­да по­др­жа­ва? По­др­шку је об­ја­снио ова­ко: „По­сто­ји не­што што нас ипак опре­де­љу­је да гла­са­мо за ово. То је ви­ши циљ ко­ји има­мо пред со­бом, а то је ста­бил­ност у др­жа­ви. На ова­квим ства­ри­ма се по­ка­зу­је ко­ме и ка­ко је ста­ло до др­жа­ве, ка­да мо­ра да про­гу­та не жа­бу, не­го жа­бе­ти­ну за­рад не­че­га што је ви­ши циљ, а то је­сте не­ка­ква по­ли­тич­ка ста­бил­ност, ба­рем на пар­тиј­ској сце­ни ове зе­мље ако ни­шта дру­го. Не­ким љу­ди­ма ће би­ти оте­жа­но гла­са­ње на из­бо­ри­ма, не­ки љу­ди ће би­ти фак­тич­ки оне­мо­гу­ће­ни да гла­са­ју. То ће би­ти по­сле­ди­ца ових за­ко­на ко­јих смо све­сни. Али због не­че­га што је за нас нај­ва­жни­је, то је­сте реч и до­го­вор, за раз­ли­ку, ево и са­да ка­да по­гле­дам ову ли­сту го­вор­ни­ка ви­дим да не­ки­ма то ни­шта не зна­чи, ба­рем не да тра­је ду­же од не знам ко­ли­ко се­кун­ди, на­но­се­кун­ди, већ у сва­ком слу­ча­ју и без об­зи­ра на то све­сни смо те чи­ње­ни­це, али ће­мо за­то што је то зах­тев, ул­ти­ма­тив­ни зах­тев опо­зи­ци­је, по­др­жа­ти ово за­кон­ско ре­ше­ње.”

Од­мах по­што је опо­зи­ци­ја „по­бе­ди­ла” у би­ци про­тив „фан­том­ских би­ра­ча”, у „про­фе­си­о­нал­ним ме­ди­ји­ма” су се по­ја­ви­ли на­пи­си ка­ко из­ме­не За­ко­на о је­дин­стве­ном би­рач­ком спи­ску и ни­су то­ли­ко ва­жне, јер ни би­рач­ки спи­сак ни­је то­ли­ко про­бле­ма­ти­чан, мно­го ва­жни­је је то што је „пред­сед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић дао сво­је име ли­ста­ма вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је”. Огла­си­ли су се струч­ња­ци, под­не­та је ини­ци­ја­ти­ва за оце­ну устав­но­сти... Це­ла ма­ши­не­ри­ја се по­кре­ну­ла. И по­тра­ја­ла би да се ни­је де­си­ло под­но­ше­ње из­бор­них ли­ста. И про­пу­ста на њи­ма.

Опо­зи­ци­ја се сил­но на­љу­ти­ла јер, за­бо­га, власт по­ку­ша­ва да је ели­ми­ни­ше из из­бор­не тр­ке та­ко што, због ра­зних про­пу­ста – од по­др­шке истих би­ра­ча раз­ли­чи­тим из­бор­ним ли­ста­ма, не­до­стат­ка до­вољ­ног бро­ја пот­пи­са и кан­ди­до­ва­ња љу­ди ко­ји су у по­след­њих 11 ме­се­ци про­ме­ни­ли адре­су. За­пре­ти­ли су на­пу­шта­њем из­бор­ног про­це­са, а Са­во Ма­ној­ло­вић и бло­ка­дом би­рач­ких ме­ста. Ма­ној­ло­вић је, мр­тав хла­дан, дао се­би за пра­во да по­ста­ви ул­ти­ма­тум вла­сти, што је њен про­блем, да „све ли­сте до пет­ка у под­не бу­ду про­гла­ше­не” ина­че ће он спре­чи­ти љу­де да гла­са­ју! Ка­ко? Ни­је об­ја­снио, али сма­тра да он има сва пра­ва ово­га све­та, а оста­ли гра­ђа­ни Ср­би­је ако се, у ис­пу­ња­ва­ње ње­го­вих пра­ва, за­кон­ских и оних ко­је је он сам се­би дао, укло­пе, укло­пи­ли су се. Ко не раз­у­ме да је пра­во Са­ве Ма­ној­ло­ви­ћа ва­жни­је од сва­ког пра­ви­ла и за­ко­на, не­ће мо­ћи да гла­са.

Ка­ко би власт ре­а­го­ва­ла на прет­ње Са­ве Ма­ној­ло­ви­ћа, да је до овог сце­на­ри­ја до­шло, а не­ће до­ћи, ко ће то зна­ти. У ме­ђу­вре­ме­ну смо са­зна­ли и да су се власт и опо­зи­ци­ја до­го­во­ри­ли да за­кон­ско огра­ни­че­ње о про­ме­ни адре­се у по­след­њих 11 ме­се­ци не ва­жи за оне ко­ји се кан­ди­ду­ју, не­го, ка­ко то ре­че Ми­лош Па­вло­вић, кан­ди­дат за за­ме­ни­ка гра­до­на­чел­ни­ка ис­пред ко­а­ли­ци­је „Би­ра­мо Бе­о­град”, „са­мо за гра­ђа­не”. У Ју­тар­њем про­гра­му РТС-а у окви­ру по­ли­тич­ког ди­ја­ло­га, Па­вло­вић и Би­ља­на Пан­тић Пи­ља (СНС) ме­ђу­соб­но су се оп­ту­жи­ва­ли за то ко је крив што ви­ше од де­сет хи­ља­да гра­ђа­на не­ће мо­ћи да гла­са. Па­вло­вић је, из­ме­ђу оста­лог, оп­ту­жио власт за то: „Ви сте из­гла­са­ли за­кон, ми то ни­смо мо­гли!” Ре­че то а да ни­је ни треп­нуо. А и што би? Он је пот­пу­но у пра­ву. За­кон, без по­др­шке вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је ни­је имао ни те­о­риј­ске шан­се да бу­де усво­јен, па го­спо­да из вла­сти тре­ба да про­гу­та­ју и ову жа­бу или, ка­ко ре­че Јо­ва­нов, и ову жа­бе­ти­ну. То јест да бу­ду кри­ви за­то што су гла­са­ли за тај „нео­д­го­вор­ни за­кон”.

Што се Па­вло­ви­ћа и ње­го­вих по­ли­тич­ких исто­ми­шље­ни­ка ти­че, за­кон не ва­жи за њи­хо­ве кан­ди­да­те. Ва­жи „са­мо” за гра­ђа­не. То је, да­бо­ме, уз жа­ље­ње, по­твр­ди­ла и ре­со­р­на ми­ни­стар­ка Је­ле­на Жа­рић Ко­ва­че­вић. Та­кав је до­го­вор. Шта да ра­де гра­ђа­ни? Па, они мо­гу, још јед­ном, да се уве­ре да је до­го­вор ва­жни­ји од сва­ког за­ко­на и Уста­ва. И да гу­та­ју жа­бе и жа­бе­ти­не. Мо­жда је, ипак, бо­ље да, они ко­ји до­го­во­ром ни­су спре­че­ни, на из­бо­ри­ма ка­жу шта ми­сле о све што су чу­ли и ви­де­ли.